Dok mnogi Srbi u potrazi za američkim snom odlaze u Sjedinjene Američke Države, doktor Ričard Gardner već sedam godina živi i radi u Beogradu. Obožava srpsku prestonicu i ne planira da je napusti. Kaže, dolazak ovde mu je promenio život jer je u našoj zemlji pronašao sebe, a ono najbolje što Srbija ima, po mišljenju čuvenog kiropraktičara, je njen narod, srdačan, gostoljubiv i pun razumevanja. Beograd ga je osvojio svojim šarmom, koji ga podseća na milionski Seul u kom je proveo detinjstvo.
– Moja majka je iz Južne Koreje, a otac Amerikanac. Bio je u vazduhoplovnim snagama i tako su se upoznali. Kada sam napunio 12 godina preselio sam se u Ameriku i počeo da živim sa babom i dedom. Iz milionskog Seula stigao sam na malu farmu u Oklahomi. Bila je to ogromna razlika, ali sam se prilagodio i to me je pripremilo za ono što će doći kasnije. U Ameriku sam došao jer je moja majka želela da dobijem dobro obrazovanje – počinje Ričard priču za “Vesti”.
Razočaran Amerikom
Nakon što je završio srednju školu krenuo je na koledž i završio biologiju i hemiju, a tada je odlučio da upiše medicinu i počeo je da se priprema za to, ali je umesto medicine završio na koledžu za kiropraktičare. Iza toga se, kaže, krije zanimljiva priča.
– Moj prvi plan je bio da studiram medicinu i pripremao sam se za to, ali sam na treningu povredio leđa. Obilazio sam doktore, među kojima je bilo puno mojih prijatelja. Sve što sam dobio bili su analgetici i fizikalna terapija, ali bol nije prestajao. Hteo sam da se oporavim, da ponovo treniram, a onda mi je prijatelj preporučio jednog kiropraktičara. Posle nekoliko meseci patnje odlučio sam da odem kod njega, a posle dve nedelje bio sam “kao nov”. To me je veoma zaintrigiralo. Kako je on uspeo da me izleči za samo dve nedelje, što doktori nisu uspeli mesecima. Objasnio mi je šta je kiropraktika, a ono što mi je najviše privuklo pažnju bila je njegova rečenica: Možeš da upišeš medicinu i provedeš četiri godine na studijama, još dve stažirajući. Posle šest godina možda ćeš moći da pomogneš nekome. Ako odeš na koledž za kiropraktičara za četiri godine moći ćeš odmah da pomogneš nekome.” Bio sam zaintrigiran time, ali sam i na svojoj koži osetio da je to zaista tako – priča Ričard kako je izabrao svoj poziv.
Posle studija u Teksasu vratio se u Oklahomu i otvorio privatnu praksu. Radio je dve godine, a onda shvatio da ne želi da živi u Americi.
– Dok sam se školovao dogodilo se mnogo loših stvari, dogodio se i 11. septembar. Negde u vreme invazije na Irak 2003. zapitao sam se, zašto? Irak nije imao nikakv veze sa napadom. Postavljao sam sebi mnogo pitanja i istovremeno istraživao, čitao. Shvatio sam tada, nešto nije u redu sa svetom, naročito sa Amerikom, njenom geopolitikom i onim što američke vlasti rade. Da ne budem shvaćen pogrešno, volim svoju zemlju, dala mi je sve što imam, ali nisu mi se sviđali postupci moje vlade. Na kraju, kao građani imamo pravo da kažemo da nam se postupci vlasti ne sviđaju i da ih kritikujemo. Ono što sam se i sam pitao, pitao sam sve moje prijatelje, ali na moje iznenađenje niko nije mario za ono što se dešava. Kako je moguće da nikoga ne interesuje što povređujemo druge ljude bez razloga. Bio sam veoma razočaran, jer je većina mojih prijatelja bila nezainteresovana za ono što se događalo u svetu – priseća se Gardner.
U potrazi za avanturom
Tada je odlučio da ne želi da bude deo toga.
– Ja sam doktor trebalo bi da pomažem ljudima, a ne da nanosim zlo. Nisam želeo da ostanem u Americi. Čak iako si dobra osoba ako ne kažeš ništa ili se ne usprotiviš kad se zlo događa onda si ti deo toga. Odlučio sam da se preselim. Tražio sam posao preko interneta i naišao na doktora iz Istre u koji je tražio kiropraktičara. Tako sam 2004. stigao u Hrvatsku i ostao do 2015, nakon čega me put vodi u Srbiju – kaže naš sagovornik.
U potrazi za novom avanturom poslao je biografiju Njest medic centru
u Beogradu i od njih istog dana dobio poziv da dođe na razgovor. Angažovali su ga odmah, a njihova saradnja traje od tada.
– Moje putovanje od Amerike do Srbije, bilo je puno uspona i padova, dobrih iskustava, ali ono najvažnije što mi se desilo je da sam u Srbiji pronašao sebe. Celog mog života moj identitet je bio podeljen. Moj otac je bio crni Amerikanac, moja majka iz Južne Koreje. U Americi sam bio crna osoba, tretiran drugačije od onoga na šta sam navikao u Seulu. Možete zamisliti dete koje je zbog toga bilo zbunjeno. Bio sam razočaran time, čak je uticalo na moj društveni život, to se sve događalo 80- tih i 90- tih bila su drugačija vremena. Sećam se na primer pravila, da se crni momci ne zabavljaju sa belim devojkama. Sve mi je to bilo čudno. Nikada to nisam doživeo u Južnoj Koreji. Zbog lošeg iskustva imao sam gard u odnosu sa ljudima. Međutim, u Hrvatskoj i Srbiji tako nešto mi se nikada nije dogodilo. Prihvatili su me onakvog kakav sam i kako izgledam, samo bi me pitali odakle sam, a kad bih rekao iz Amerike, odmah bi započeli razgovor. To je otvorilo novu dimenziju u mom društvenom životu i počeo sam više da se otvaram – priča Ričard.
Doček u prestonici
Planira da ostane u Beogradu.
– Srpski narod, to je Srbija, najbolje što ova zemlja ima. Kad sam stigao u Beogradu imao sam samo evre i otišao sam po kafu, konobarica je rekla nema problema, ja ću ti zameniti. Nije me poslala u menjačnicu već mi je pomogla. Srpski narod je gostoljubiv, brižan, hoće da pomogne – kaže.
On već sedam godina pomaže Beograđanima da se osećaju bolje, priča da najčešće dolaze zbog bola u donjem delu leđa i sportskih povreda.
– Znaju da radim sa sportistima, pa mi mi dolazi puno ljudi sa različitim vrstama sportskih povreda. Imam puno pacijenta koji su balerine, alpinisti, MMA borci… – priča Ričard, koji i kad nije na poslu, stalno istražuje i isprobava nove tretmane, a sve planira da objavi u knjizi.
Upoznao Đokovića
Tokom svog boravka u Hrvatskoj Ričard je imao priliku da radi na teninskom turniru Croatia open
u Umagu.
– Upoznao sam mnogo tenisara, od Ivana Ljubičića do Fabia Fonjinija. Tamo sam sreo čak i Novaka, mislim da je bila 2006. ili 2007. imao sam priliku da tretiram njegovo rame. Bilo je zaista veliko iskustvo profesionalno, pomoglo mi je da bolje shvatim kako da lečim povrede. Ivan Ljubičić je 2008. povredio leđa, ponudio sam mu pomoć i bilo mu je bolje, a onda me je pozvao da radim sa njim. Tada je njegov trener bio Rikardo Pijati koji je takođe trenirao Fabija Fonjinija pa sam putovao sa njima i tretirao obojicu, bilo je to sjajno iskustvo. Rastao sam profesionalno, ali stvari su se promenile najviše kada sam se preselio u Srbiju.
Bolji lekar zbog Hasa
– Rad sa Tomijem Hasom, bio prelomna tačka u mom profesionalnom životu. Sa njim sam radio 2011. Imao je pivredu kuka i prvo smo išli na turnir u Sinsinati, ali pošto je eliminisan vratili smo se na Floridu gde je nastavio da trenira. Pokušavao sam da mu pomognem koliko sam mogao, ali naši pogledi na ono što bi trebalo da radi bili su drugačiji i saradnja je završena. Bio sam veoma razočaran i vratio sam se u Hrvatsku razmišljajući gde sam podbacio. Bio je to moj prvi profesionalni neuspeh. Bio sam veoma razočaran u sebe, ali sam neuspeh iskoristio da postanem bolji. Još više sam proučavao ljudsko telo i način na koji se kreće. Zbog mog neuspeha sa Tomijem Hasom postao sam bolji doktor. Svima bih dao savet, ne bojte se da pravite greške, ne očajavajte, ne sažaljevajte se, podignite se i iskoristite neuspeh da postanete bolji. To je bila prva prelomna tačka u mom životu, druga prekretnica bio je dolazak u Beograd – priča Ričard.
Obožava sarmu
Ričardov hobi je fotografija, kaže da ima na hiljade fotografija srpske prestonice. Voli da obilazi grad, čak i one zabačene ulice.
– Volim da vidim i tu stranu. Beograd je lep, ljudi i osvetljenje me podsećaju na Seul. Reke su divne, uživam u svakom delu srpske prestonice, volim parkove Tašmajdan, Kalemegdan, tu provodim dosta vremena.
Na pitanje da li voli srpska jela, sa osmehom odgovara da tu nema šta da se ne voli.
– Hrana je neverovatna, sve je ukusno. Ali sarma mi je omiljena i čorba – priča doktor Gardner.
Depresiju pobedio verom
Prema Ričardovim rečima, pre pet godina osećao se loše. Iako nije imao razloga za nezadovoljstvo bio je depresivan, išao je na psihoterapiju i pokušavao da shvati šta mu nedostaje. Rešio je da čita Bibliju, ali nigde je nije mogao naći na engleskom, pa je otišao na Sajam knjiga.
– Nisam je našao ni na Sajmu, ali sam upoznao Semjuela, poglavara Internacionalne hrišćanske crkve u Beogradu, a on me je uputio na osobu koja ima kopiju Biblije na engleskom. Počeo da čitam i Stari i Novi zavet i tada se sve promenilo. Svi odgovori za kojima sam tragao bili su tamo, još se sećam pasusa koji kaže da nam se Bog otkriva kroz sve, ali da mi biramo da li to vidimo ili ne. To me je vratilo na pravu stazu i dovelo ovde gde sam danas. Zahvalan sam Bogu što me je doveo u Srbiju, da ga ovde ponovo nađem i zato mislim da je želeo da budem ovde. Sada idem na službu u Evangelističku crkvu u Zemunu, to je mala zajednica. Ima i Srba i Amerikanaca, oko 25 ljudi, svi smo kao porodica i pomažemo jedni drugima.
Ekspert za balans
Kiropraktika je najpopularnija grana alternativne medicine i sprovodi se prirodnim putem, bez ikakvih medikamenata i operacija. Njen cilj je skidanje pritiska sa nerava i spada u manipulativne tehnike za koje se znalo pre više hiljada godina, a danas je među priznatim integrativnim medicinskim postupcima. Ričard je život posvetio izučavanju upravo ove grane alternativne medicine, zbog čega je postao, ne samo kiropraktičar, već i ekspert za balans.
– Da bi postigli balans prvo moramo biti svesni sebe. Da budemo iskreni i prihvatimo kakvo nam je trenutno stanje organizma. Počinjemo merenjima visine težine, osnovnim pretragama kao što su merenje pritiska, analize iz krvi, osnovni pregledi. Tada znamo kakvo je stanje i koji nalazi nisu dobri. Sledeći korak je pitanje zašto je to tako. To je dug proces, ali prvo i osnovno je da upoznate sebe, da budete svesni da niste dobro, da ne poričete tu činjenicu. Prihvatanje sebe i svojih problema vodi ka sledećem koraku. A to je svestan si problema imaš osnovne parametre o sebi i svom zdravlju, sad moraš da odlučiš kakva ti pomoć treba.
