U istoriji jugoslovenske fudbalske reprezentacije mnogo je važnih i uzbudljivih utakmica koje su bile odlučene, srećno ili nesrećno po nas, golom u poslednjim trenucima, čak i sekundima, ali ne pamti se da je sudbina odlučena iz jednog "panama" šešira! Tačnije, to se dogodilo samo jednom i to ni manje, ni više, nego u polufinalu turnira Olimpijskih igara 1960. godine. Baš onih na kojima su "plavi" osvojili prvo i poslednje zlato za naš fudbal.
Vraćamo se više od pola veka unazad… Na najveću scenu stupila je generacija koja je našem reprezentativnom fudbalu donela najveće uspehe. Drugi u Evropi na prvom Kupu nacija u Parizu ’60. (nesrećnim golom Ponedeljnika u drugom produžetku finala), pa titula olimpijskog šampiona iste godine u Rimu, pa četvrto mesto na svetu na Mondijalu u Čileu ’62… Igrali su, da podsetimo, takvi asovi poput Šekularca, Galića, Jusufija, Durkovića, Kostića, Popovića, Šoškića, Markovića, Kneza, opraštao se Zebec…
– Svaki trenutak živo pamtim… Od priprema u Košutnjaku, napornih treninga, saveta Aleksandra Tirnanića i Milovana Ćirića, čak i one časove slobodnog vremena u kojima nam je naš golman, ali i "spiritus movens" Blagoje Vidinić pevao operske arije – pričao nam je Dušan Maravić, koga su u to vreme zbog sjajne tehnike i razornog šuta tražili širom Evrope, pa čak i u Brazilu.
"Plavi" su do nogu potukli Egipat (6:1) i Tursku (4:0). Usledila je dramatična utakmica sa Bugarskom. Prvo poluvreme bez golova, zahvaljujući Galićevim golovima naše vođstvo od 3:1 i onda umalo preokret – istočne komšije su u 81. i 83. minutu stigle do 3:3. Srećom, remi je bio dovoljan za prvo mesto u grupi i polufinale, megdan sa domaćinom Italijom.
Stadion Sao Paolo u Napulju, 30.000 vatrenih navijača listom je uz "azure"…
– Možda pamtim mnoge detalje bolje od drugih, jer zbog velikog premora nisam mogao da igram. Kako sam samo drhtao na klupi kad su Italijani izašli na teren. Đani Rivera, Đakinto Faketi, pa Trapatoni, Rocato, Ferini… kakva imena, kakvi majstori fudbala! Napadali su, stvarali šanse, ali Vidinić je branio sve! Mreže su mirovale sve do drugog produžetka. Tada je Milan Galić u svom stilu savladao domaćeg golmana Alifijerija. Mislio sam da je sve gotovo – priseća se Maravić.
Samo tri minuta kasnije Rocato je izjednačio. Opet su se minuti odužili kao sati… Najzad je nemački sudija Kandlbinder odsvirao kraj. Utakmica je završena 1:1, a u to vreme nije bilo izvođenja jedanaesteraca. Bilo je ili da se igra nova utakmica ili…
– Na licu mesta odlučeno je da se finalista odredi žrebom. Gledao sam kao u groznici kako sudija i naš profesor Mihajlo Andrejević, koji je bio uvaženi član FIFA, cedulje sa imenima Italije i Jugoslavije ubacuju u šešir koji je trenutak ranije Andrejka skinuo sa glave. Izvučen je papirić sa natpisom – Jugoslavija – zadovoljno je pričao Maravić.
Dakle, ispod šešira profesora Koste Vujića iznedreni su najveći umovi Srbije, a iz šešira profesora Andrejevića iskočilo je finale Igara, u kojem su ‘plavi", pet dana kasnije, na Olimpijskom stadionu u Rimu savladali Dansku sa 3:1 i – ušli u istoriju.
