Život od prvog od prvog u mesecu, stres da li će sakupiti za kiriju, a posla nema, prelomili su kod Slaviše Komatovića da se posle 15 godina podstanarskog života u Kraljevu vrati u rodni Žač. Izbegao je 1999. sa roditeljima i braćom, nekoliko meseci je živeo u prihvatnom centru, a onda je usledilo potucanje po tuđim kućama. Pre mesec dana se vratio sa suprugom Oliverom i troje male dece Denisom, Anđelom i Nikolinom.
Dve porodične kuće su uništene i spaljene, od njih su ostali samo betonski kosturi i šut. Ni u Žaču nema svoj krov i u 51. godini počinje život od nule, ali mu je objašnjava, srce puno, a mozak miran.
|
Braća izdržala i opstala
Za pola godine 108 povratnika |
– Malo je teže objasniti. Znam da trenutno nemam ništa osim tog imanja, i da počinjem iz početka, ali u Kraljevu mi je bilo teže. Sama pomisao da svakog prvog treba da izdvojim po 70-80 evra za kiriju psihički opterećuje. Posla je sve manje, a u tuđoj kući bez posla zna se kako je – priča Slaviša.
Prvu baštu je zasadio još u maju. Za početak ne očekuje mnogo, ali podvlači da će se truditi, raditi na imanju i boriti za sigurniju budućnost.
– Trenutno nemam posao, zasadio sam baštu i malo žita. Manastir Visoki Dečani nam je izašao u susret – dodaje Slaviša.
Ne samo roditeljima, već i njihovoj deci se Žač već privezao za srce. Na pitanje gde im je lepše, za Denisa od osam i po godina, Anđelu od četiri i po i Nikolinu od tri i po odgovor je jasan.
– Ovde im je sve široko, imaju mesta za igru, ne staju po čitav dan. Imaju prostor da voze bicikl. To u Kraljevu nisu imali. Sve je bilo tesno, dvorište ograničeno. Mislim da su zadovoljni – ponosno je ispričao tata Slaviša.
Porodica je trenutno smeštena u kući kod rođaka, a u kod kosovskog ministartva za povratak i zajednice su podneli zahtev za izgradnju kuće.
