Dvostruka je bila radost porodice Vukić iz Lugana tokom prošlonedeljnog boravka u otadžbini. Najpre je u Loznici, na Nacionalni dan knjige, predstavljen književni prvenac, zbirka kratkih priča talentovane 12-godišnje Sofije Vukić, a samo nekoliko dana kasnije, njen otac Mićo Vukić je preuzeo orden Karađorđeve zvezde trećeg stepena – priznanje koje je za svoj višedecenijski humanitarni rad u Švajcarskoj dobio povodom Dana državnosti Srbije.
Sve to je bio lep povod da Mićo i Slavica Vukić, sa kćerkom Sofijom budu gosti dopisništva “Vesti” u Beogradu.
– Veoma sam tužan zato što zbog poslovnih obaveza nisam mogao da budem u Srbiji i prisustvujem svečanosti na kojoj je predsednik Srbije Aleksandar Vučić dodeljivao priznanja najzaslužnijim pojedincima i organizacijama. Velika je čast biti u toj malobrojnoj grupi odabranih. Kada su me pozvali iz naše ambasade i rekli da ću dobiti Sretenjski orden bio sam iskreno iznenađen. Dobiti takvo znamenje od svoje države je velika čast, ali još veće je priznanje za sve nas u dijaspori da Srbija “prepoznaje” svoje rasejanje i shvata značaj uspostavljanja mostova sa zemljama u kojima živimo i radimo – počinje razgovor Mićo Vukić.
Rodom sa Majevice, iz Gornje Pilice, selo Bare, Vukić sa porodicom živi i radi u mestu Kjaso kod Lugana, u švajcarskom kantonu Tićino. Od 1990. godine je u potrazi za boljom srećom najpre radio u Nemačkoj, a onda se preselio u Švajcarsku, gde danas ima svoju firmu.
Pomoć vredna 3,8 miliona evra
Međutim, srce ne prestaje da kuca za otadžbinu, a humanitarne aktivnosti koje je započeo tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji pre desetak godina je nastavio angažovanjem u opremanju bolnica u Srbiji i Republici Srpskoj. Do sada je za više desetina bolnica, od Prijedora do juga Srbije, obezbedio više hiljada specijalnih bolničkih kreveta sa elektronskim mehanizmima za podešavanje visine i nagiba, specijalnih bolničkih antidekubit dušeka, ali i mnogo druge medicinske opreme ukupne vrednosti od impozantnih 3,8 miliona evra.
– Zahvaljujući prijatelju, doktoru iz Danske koji ima kontakte u većini bolnica u Evropi, pre desetak godina mi je besplatno ponuđeno nekoliko stotina bolničkih kreveta. Svaki košta između 3.500 i 5.000 evra, a kako se u Švajcarskoj najveći deo medicinske opreme menja posle pet do sedam godina, svi oni su u odličnom stanju i uopšte nije lako doći do njih jer su brojne humanitarne organizacije zainteresovane. Znajući kroz šta su sve i Srbija i Republika Srpska prošli i da je situacija u našim bolnicama, posebno u unutrašnjosti, veoma teška, odlučio sam da ih ponudim našim bolnicama i tako je sve krenulo – priča naš sagovornik.
Prisećajući se tih početaka kroz osmeh kaže da je mnogo veći problem od nabavke opreme bio ubediti ljude u Srbiji i Republici Srpskoj da nije reč o starudiji, već o najsavremenijoj opremi.
– Bilo je svega. Neki direktori bolnica su čak mislili da u tome ima neke naše zarade, pa su tražili i za sebe. Na sreću takvih je bilo baš malo. Prve dve godine smo sami finansirali transport tih šlepera sa opremom, ali sve je na kraju došlo na svoje i sa većinom direktora tih bolnica sam i danas u kontaktu – kaže ovaj humanitarac.
Jedinstvo Srba u Tićinu
Da bi uopšte mogao da konkuriše za ove donacije sa desetak zemljaka je osnovao humanitarnu organizaciju Za podršku selu Bare, a odnedavno većinu projekata realizuje zajedno sa udruženjem “Nemanjići” iz Belincone i Crkvenom opštinom Tićino.
– Srpska zajednica u našem kantonu je jedinstvena i pri svakoj humanitarnoj aktivnost imamo fantastičan odziv. Vole i žele naši ljudi da pomognu svojoj matici, posebno kada su krizne situacije. Mislim da su na delu to pokazali i tokom katastrofalnih poplava 2014, ali i sada, tokom pandemije COVID-19. Ono što me raduje jeste to što je sve više mladih u tome. Ali, ogromnu zahvalnost za sve naše akcije dugujemo našoj Crkvi, a posebno Crkvenoj opštini Tićino i našem svešteniku Marku Kneževiću koji je mnogo toga promenio nabolje u našem kantonu, a ni sam se ne libi da zasuče rukave i pripomogne u prebacivanju opreme ili tovarenju šlepera.
Mićo Vukić je do sada u Srbiju i Republiku Srpsku dopremio 2.000 modernih kreveta i više tona druge neophodne medicinske opreme. Po pravilu je birao one bolnice kojima je takva vrsta pomoći bila i najpotrebnija.
– Prvih 350 kreveta donirali smo bolnici u Loznici. Kada sam prvi put bio tamo nisam mogao da verujem da još koriste krevete stare više od pola veka. Električnih kreveta i modernije opreme su imali na prste jedne ruke. Slično je bilo i u mnogim drugim mestima. Ipak, malo-pomalo, uspeli smo da to promenimo i da doktori barem nemaju tu brigu kada treba nekoga da leče.
Vukić kaže da je srpska zajednica pokazala svoje zajedništvo i solidarnost tokom katastrofalnih poplava 2014. koje su pogodile i Srbiju i Republiku Srpsku.
Donacije i u vreme poplava
– Imao sam sreću što smo tada pronašli magacin u kome je sem kreveta bila i druga medicinska oprema koju je Švajcarska nabavila zbog najave pandemije “ptičjeg gripa”. Kako nije bilo potrebe, oprema je ostala neiskorišćena i uspeli smo da je doniramo. Najviše je otišlo u Loznicu, gde verujem da se i dalje koristi, jer tada smo dostavili 70.000 lekarskih mantila, više od 100.000 maski i još mnogo specifične medicinske opreme – navodi Mićo Vukić.
On dodaje da je najveći izazov bio pomoći otadžbini tokom pandemije korona virusa kada su sve zemlje, pa i Švajcarska, takođe vodile borbu sa neistraženom bolešću zbog čega su bolnice bile pune.
– Tokom onog prvog talasa tek što smo napunili kamion sa krevetima za Srbiju, kada su nam javili da moramo da ih vratimo. Nismo imali druge, nego smo ih razvezli u bolnice širom Švajcarske.
Aktivnosti Miće Vukića i njegovih saradnika ne prestaju. Već za sledeći petak najavljuje novi kontingent pomoći, ovog puta bolnici u Bijeljini.
– Kreće šleper sa 40 bolničkih kreveta i još neka medicinska oprema za bolnicu Sveti vrači u Bijeljini. Direktor te bolnice, Zlatko Maksimović, specijalista opšte hirurgije, ne samo što je odličan doktor, već je i veoma sposoban menadžer. Uspeo je da renovira deo bolnice, a sada planira proširenje tako što će uz bolnicu sagraditi i starački dom – otkriva Vukić.
Orden za slogu!
Sveštenik Marko Knežević, paroh u kantonu Tićino, kaže za “Vesti” da je sve u ovom delu Švajcarske obradovala vest da je visoko odlikovanje Srbije pripalo baš istaknutom članu ove srpske zajednice.
– Ta vest nas nije iznenadila, jer smo i te kako bili svesni velikog broja humanitarnih akcija koje je Mićo u prethodnim godinama odradio u okviru svog humanitarnog udruženja, a u saradnji sa pojedincima i ustanovama u kantonu Tićino. Svima nama koji živimo i radimo u kantonu Tićino, celoj našoj zajednici, ovo odlikovanje koje je i više nego zasluženo dobio Mićo Vukić je podstrek da i ubuduće budemo složni i da radimo u interesu našeg naroda u otadžbini. Poznajući Miću Vukića, kao izuzetno skromnog i nenametljivog čoveka, znam da njemu lično ovo odlikovanje nije bilo potrebno, mislim da će značiti više svima nama koji ga poznajemo, ali sam u isto vreme srećan i Bogu blagodaran što je država Srbija prepoznala rad i na ovaj način nagradila njegov trud. Ovo je i vrlo bitan gest države Srbije za sve nas u inostranstvu, lepo je znati da matica misli na nas u rasejanju – ističe sveštenik Marko Knežević.
Škola deci Južne Amerike
Mićo Vukić je jedini Srbin – član švajcarskog ogranka međunarodne humanitarne organizacije Kivanis – koja se bavi pomoći siromašnoj deci sveta.
– Naša grupa u Švajcarskoj je uspela da pre nekoliko godina izgradi školu u Katamari, u Južnoj Americi, čije je podizanje koštalo 480.000 franaka. Zamisao je da se tamošnjoj deci omogući besplatno školovanje, ali kako tamo nema sredstava za održavanje, svake godine izdvajamo dodatnih 30.000 franaka da bi ta škola opstala – ističe Vukić.
Pomažu i Švajcarci
Teško je pobrojati humanitarne akcije u kojima je učestvovao Mićo Vukić, ali on uvek ističe da je deo “dobro uigranog tima” kojima je najvažnije da pomoć dođe do onih kojima je najpotrebnija.
– Kroz udruženje Društvo za podršku selu Bare činimo sve da vratimo život u ovaj deo Majevice. Ono što me raduje je da su se i mnogi Švajcarci priključili našem humanitarnom radu pa pomažu, svako u skladu sa svojim mogućnostima, i na tome im se i ovom prilikom zahvaljujem – kaže Vukić.
Bajkovite priče i crteži
Sofija Vukić ima samo 12 godina, ali je zato multitalentovana: svira klavir, igra tenis, šah, bavi se skijanjem, klizanjem i plivanjem, govori nekoliko jezika, i pritom lepo piše i crta. Rezultat svega su i brojne nagrade na lokalnim takmičenjima, ali i njena prva zbirka “Male velike priče” koju je prošle nedelje promovisala u Biblioteci Vukovog zavičaja u Loznici, o čemu su “Vesti” već pisale.
– Tokom lokdauna, dok smo pratili nastavu onlajn, učiteljica nam je za pismeni zadatak poslala fotografiju gorile i pitanje zbog čega je ljut. Dobila sam inspiraciju da ispričam celu priču kako sam je ja videla, a zatim sam napravila i ilustraciju. Kako sam nastavila da pišem, tako su mi se odmah javljale i ideje kako te priče vidim u crtežu – objašnjava Sofija i dodaje da je već počela da piše svoj prvi roman.
Njena majka Slavica kaže da je učiteljica bila oduševljena napisanim sastavom, a Sofija je nastavila da piše i na druge teme.
– Kada je uradila dvadesetak takvih, bajkovitih priča, Mićo ih je ukoričio i ostavio na stranu. Prošlo je godinu dana kada je Sofijina nastavnica engleskog, koja je već ostvareni pisac, dobila želju da ih pročita. Ona nas je i ubedila da ih štampamo i 14 priča je stalo u zbirku “Male velike priče” koje su objavljene na italijanskom. Ipak, preveli smo ih i štampali na srpskom kako bismo ih približili i Sofijinim vršnjacima u otadžbini – priča Slavica.
