Najčitanija srpska književnica Ljiljana Habjanović Đurović oglasila se ovih dana novim romanom. Reč je o delu “To je ljubav, slepa sila”, koju je objavila izdavačka kuća Globosino Aleksandrija iz Beograda. Poprište romana je Crna Gora, u vreme vladavine kneza Danila. Istinita i potresna priča o tri izuzetne žene i jednom muškarcu koji se umešao u njihove živote i promenio ih zauvek. Ovo je priča o ljubavi i strasti. O gordosti. Grehu. Osveti. Praštanju. O prihvatanju volje Božje.
– Dok sam se pripremala za pisanje romana “So zemlji” iz Biblioteke Ostroškog manastira, dobrotom oca Sergija i oca Romana, dobila sam veoma vrednu i retku knjigu. Bio je to zbornik radova o Svetom Vasiliju i Ostrogu, objavljen pre pola veka. U njemu sam pronašla dragocene podatke vezane za život Svetog Vasilija, ali i uzbudljivu, tragičnu i gotovo neverovatnu priču o događaju koji se zbio pod Ostrogom o Trojičindanu 1854. Ta priča veoma me je potresla i kao ženu i kao vernicu i odmah sam znala da će ona biti okosnica mog budućeg romana.
“Ne boj se”
Kako ste odabrali naslov?
– Naslov je nastao tokom pisanja knjige. Naime, jedna od junakinja romana, ona koju su zbog lepote zvali Vila, često luta šumom i peva. Želela sam da u knjigu uključim neku staru pesmu, ali nijedna mi nije bila dovoljno ilustrativna, elegična i snažna. Zato sam napisala novu pesmu. Refren pesme je “To je ljubav, slepa sila”. A pošto junake romana, učesnike te izvanredne životne drame, pokreće ljubav, ili osećanje za koje pak veruju da je ljubav, shvatila sam da bi taj refren bio dobar naslov. I jeste. Za ove stihove aranžman je napisala i pesmu veoma nadahnuto otpevala Ljiljana Popović, kantautor i solista grupe Živa voda. A u spotu, koji je režirao Hadži-Aleksandar Đurović, u liku devojke Vile javlja se divna Tamara Aleksić. Tako sada, osim romana, imamo i pesmu sa naslovom “To je ljubav, slepa sila”.
Ovaj roman na neki način “otvara” voljeni i u narodu poštovani Sveti Petar Cetinjski. Njegov lik i delo nedovoljno su obrađeni u literaturi. Kako ste ga “upoznali”?
– Sveti Petar Cetinjski deo je mog porodičnog predanja. Naime, moja baba dugo nije mogla da začne. Potom se teško porađala. Prvo dete umrlo joj je na porođaju. Drugo je bilo povređeno. Kada se treći porođaj približio, mnogo se bojala. U zoru 23. avgusta 1930, u snu ili snoviđenju, javio joj se Sveti Petar Cetinjski. Stao je ispred nje, pomilovao je po obrazu i rekao joj: “Ne boj se.” Ona se trgla, uspravila u krevetu, i u istom času osetila porođajne bolove. Deda je požurio po doktora, ali je usput svratio kod komšinice i zamolio je da dođe kod babe. Tek što je komšinica ušla, rodilo se dete. Lako, i gotovo bez bola. To dete bila je moja majka.
Junaci vašeg dela su i drugi Petrovići.
– Da, pojavljuju se vladika Rade, njegova majka Ivana, knjaz Nikola kao dečak i mladić, veliki vojvoda Mirko i njegova supruga Stana. I, naravno, knjaz Danilo i kneginja Darinka. Tu je i Mato Glušac, vidar i prorok, o čijim sam predskazanjima još u detinjstvu slušala od svoje babe. Ovaj roman zasnovan je na istinitoj priči. On je istovremeno istorijska, ljubavna i psihološka drama, i svi ti njegovi aspekti i slojevi čine celovitu dramatičnu hroniku o jednom vremenu i o različitim ljudima koje su spojili mladi knjaz Danilo i taj čudovišni događaj pod Ostrogom, u kojem je on bio glavni akter.
Ikone umesto oružja
Vera, ljubav i nada tri su jedra koja uznose ovo vaše delo. Kako tumačite moć duboke vere koja je narod Crne Gore mesecima nosila kroz božanstvene litije?
– Vera, ljubav i nada temelji su pravoslavlja, ali i čovekovog postojanja i veličanstvenih podviga tokom istorije. Tako je bilo i u Crnoj Gori. Ljudi su trpeli materijalnu bedu, poniženja, raspirivanje mržnje među braćom, odvajanje neodvojivog, poricanje istorije, ali kada je započeo napad na Srpsku pravoslavnu crkvu, više nisu ni mogli ni hteli da trpe. Ma kako vlast bila silna, uvek dođe onaj trenutak kada “pukne trpilo”. Odnosno kada se desi ono što “obraz ne može podnijeti”. Godine 1854. to je bio događaj koji je ostao upamćen kao “sramotno kolo pod Ostrogom”, od kog počinje zaplet mog romana, a godine 2019. pokušaj otimanja svetinja. Nekada, Bjelopavlići su se odazvali na poziv: “Ko je vitez?!” Sada se narod odazvao na poziv: “Ne damo svetinje!” Ljudi su znali da braneći svetinje brane svoju dušu. Svoje pravo na zakletvu “Obraza mi” i “Ostroga mi”. Nekada, uzeli su puške u ruke. I pobedio ih je “maniti gospodar”. Sada su uzeli u ruke ikone, sveće i crkvene barjake, i pobedili su gospodara. Ja sam znala da će tako biti. Jer, pobede protivnika Boga kratke su i prolazne, a Božje pobede su večne.
Stradanje žena osvedočeno je u romanu višestruko. Sve junakinje su, svaka na svoj način, žrtve sredine, roditelja, muškaraca. Tu je i silovanje koje je počinio knjaz Danilo, a koje prolazi nekažnjeno.
– Tlače nas zato što to dozvoljavamo. Najčešće nas tlače oni za koje smo vezani navikama, ljubavlju, zahvalnošću, obzirima. Oni kojima iz bilo kog razloga ne možemo ili ne želimo da kažemo: “Dosta više!” Nekada su ti nasrtaji brutalni i fizički, a nekada nas guše poput svilenog gajtana. Ako se ne pobunimo, u oba slučaja ishod je isti. Sve junakinje romana “To je ljubav, slepa sila” predodređene su da budu žrtve običaja i predrasuda. Ali nijedna ne prihvata ono što joj se nameće i što se drugima podrazumeva samo zato što je žensko. I nije to želja pisca da polaska svome polu, već istina. Junakinje ove životne drame snažne su i hrabre, tvrde kao krš i ponosne i u bolu i u poniženju. I kada najviše trpe, one se, načinom na koji trpe, suprotstavljaju i ostaju nepokorne.
Duhovna propast
Vešto ste portretisali knjaza Danila, Njegoševog naslednika.
– Kletvu “Dabogda se osilio” smatram savršenom narodnom mudrošću. Ali ona se ne mora odnositi samo na vladare, već upozorava i poziva na smirenje svakoga od nas. Jer, čovek koji se osili, izgubi osećaj za realnost. Čini mu se da sve može i sve sme. Zaboravi kako su jadno i tragično završili njegovi podjednako silni i moćni prethodnici. I tako opijen sobom srlja u propast. U duhovnu propast, jer je gordost najveći greh, ali i u poraz u zemaljskim stremljenjima. Knjaz Danilo, prvi svetovni vladar Crne Gore, bio je oštrouman, sposoban i nameran da Crnu Goru reformiše u modernu evropsku zemlju. Gotovo neprilično popustljiv prema nerazumnim prohtevima svoje žene. Ali, bio je i osvetoljubiv, gord, tvrdoglav, nemilosrdan. “Jednoumac i ukoljica”, govorili su ljudi. Ostao je upamćen kao Zeko Maniti. Nije mi bilo teško da gradim njegov veoma složen lik. Bilo mi je teško da odgonetnem kako je premudri vladika Rade mogao toliko da pogreši i izabere ga za svog naslednika. Kako je mogao da tako lošem čoveku da moć nad ljudima. Jer, mnogo puta se potvrdilo da vladar, ma koliko sposoban bio, ne može istinskog dobra doneti svom narodu ako nije dobar i čestit čovek.
“Oće li pomoći Bog i Sveti Vasilije, Sveta Petka i Sveti Đedo Vladika ili će ostaviti ovi narod na milost i nemilost silniku, pitaju su i uzdišu sav narod i Crna Gora, a niko da odgovori. Kao da nam se Nebo zatvorilo”, izgovara vaša junakinja Jana. U 21. veku, ipak, narod je uspeo da sačuva svetinje u Crnoj Gori.
– Na izborima u Crnoj Gori pobedili su Bog, Sveti Vasilije Ostroški i Sveti Petar Cetinjski. Pobedio je mitropolit Amfilohije, naš voljeni Đedo. Pobedili su vladika Joanikije, monasi i sveštenici. Pobedio je verujući narod. To nikako ne bi smeli da zaborave oni koji će dolaskom na vlast kapitalizovati tu pobedu. Ne bi smeli da se zanesu i preuveličaju svoje zasluge i značaj. Ako to urade, ako ih zavede gordost, ako počnu da se nadgornjavaju, da se otimaju oko privilegija i moći, izneveriće i narod i Crkvu i Boga.
Moć vere
Može se reći da su vaše junakinje gotovo po rođenju predodređene za tragediju i odricanje od sebe same i sopstvenih snova?
– Tri glavne junakinje su tri mlade žene čije živote knjaz Danilo menja zauvek. Prva je kneginja Darinka, pametna, vešta, obrazovana, otmena, sujetna mlada žena, koja na Cetinje, u Crnu Goru i Brda, dolazi iz tršćanskih i venecijanskih palata, potpuno nepripremljena za stvarnost čiji će deo postati. Druga je Jane, sestra knjaza Danila i vojvode Mirka, žena Rista Boškovića sa Orje Luke, snažna i čestita Crnogorka, koju je još u detinjstvu među drugima izdvojio sam Sveti Petar Cetinjski. Treća je Danica, sestra Todora Kadića, žena Puniše Pavićevića iz Rsojevića, čudesno lepa i neobična, koju je narod zvao Vilajeta, Vila. Nevesta zbog koje će knjaz Danilo zaigrati sramotno kolo pod Ostrogom i čiji će obraz Todor Kadić oprati knjaževom krvlju. Bile su često nesrećne, ponižavane, uplašene. Patile su i gubile. Ali nijedna od njih nije se odrekla sebe. I zato su izuzetne. Zato su me osvojile. Zato sam bila potresena njihovim pričama i poželela da ih ispričam. Da napišem roman “To je ljubav, slepa sila”, priču o nemirenju sa sudbinom. I o ceni koju žena mora da plati da ne bi izneverila svoje srce.
“Onolika ljubav i onolika nesreća ne smiju se zaboraviti”, veli vaša junakinja Jana. Da li je vaše delo omaž tolikoj ljubavi, ali i nesreći?
– Ne. Moj roman je omaž Svetom Vasiliju i Ostrogu. Veri. Predanosti volji Božjoj sa sigurnošću u Njegovu milost. A ova priča je poslužila kao osnova da progovorim o toj veri i o milosrdnim čudima Svetog Vasilija. O njegovom neprestanom prisustvu u životu svojih ljudi. U životu svakoga od nas koji mu se obraćamo sa verom, ljubavlju i nadom.
O Svetom Petru Cetinjskom
– Moja majka krštena je u Cetinjskom manastiru, pokraj kivota sa moštima Svetog Petra. Baba me je kao jedanaestogodišnju devojčicu 1964. odvela u ovu svetinju. Nekoliko puta bila sam na Njegušima, u kući Petrovića. U jesen 1995. sa blagoslovom tada igumana Cetinjskog manastira, a danas episkopa budimljansko-nikšićkog Joanikija, otvoren mi je kivot i tada sam prvi put dotakla svete mošti Svetog Petra. Pre nekoliko godina kupila sam njegova sabrana dela, u kojima je veliki broj poslanica Crnogorcima i Brđanima, i čitajući ih uživala u njegovoj mudrosti, brižnoj ljubavi prema svom narodu i u dubokoj veri čoveka koje je sebe nazivao “nedostojnim slugom i robom Isusa Hrista”.
Naslovi u stihu
Roman odiše jednom novom poetikom. Poglavlja ste naslovili po stihovima pesme.
– Ja ne pišem iz manira, već iz srca i duše. Kad pišem, potpuno se predajem. Puštam da me ponese priča. Nadahnjuju me likovi, zanose me njihovi zanosi, bole njihova trpljenja, uzbuđuju njihove ljubavi. Uzdiže me njihova vera. Tako je bilo i dok sam pisala roman “To je ljubav, slepa sila”.
Predlog popa Rista Boškovića
– Ima u ovoj priči i divnih primera priznanja ženskog uma i snage. Tako knjaz Danilo istinski poštuje pamet, obrazovanje i diplomatsku veštinu svoje supruge Darinke i dopušta joj da zajedno sa njim upravlja Crnom Gorom. A Janin muž, glasoviti junak, senator i pop Risto Bošković, svakako podstaknut umnošću, hrabrošću i snagom svoje majke i svoje žene, 1892. u širi predlog političkih promena kojima bi se ograničila svemoć vladara predlaže da se u Crnoj Gori organizuju izbori i da pravo glasa dobiju i žene. Da je to usvojeno, Crna Gora bila bi prva zemlja u svetu u kojoj žene imaju pravo glasa.
