Selo Izvor na putu od Paraćina ka Zaječaru, ušuškano u planinska brda, odiše mirom i tišinom. Moderan način života i brzina koju on nameće kao da i ne dotiče ovo mesto. Ljudi dobrodušni i topli, rado prigrle putnike namernike, a svoju blagoglagoljivost objašnjavaju podatkom da su Izvorčani odvajkada svoj život vezivali za veru i crkvu. Otuda potiče njihova spremnost da svakome izađu u susret, bar toplom rečju… Malo dalje od centra sela, manastir Svete Petke, a tik preko puta njega izvor lekovite vode, za koju kažu da je mnogima pomogla. Po njemu je mesto i dobilo ime. Preko puta manastira, moderna zgrada, utočište za osobe ometene u razvoju ženskog pola. O njima i njihovim potrebama brinu monahinje pomenutog manastira. Razlog zbog koga su se naši reporteri našli na ovom mirnom i svetom mestu bio je da zabeležimo uručenje pristigle pomoći od 11.300 dolara, koju je skupila grupa humanih ljudi, kada su se 12. aprila okupili u Sidneju u organizaciji kluba "Sveti Sava" iz Hoston Parka. Tu smo se susreli sa Slavkom Stojkov, koja je u ime svih darodavaca ovih dana doputovala u zavičaj, u rodno selo Izvor i sa sobom donela 7.000 evra i 200 australijskih dolara, da bi ih lično uručila monahinjama.
– Kao što znate, za samo jedno veče uspeli smo da sakupimo 11.300 australijskih dolara, što sam i donela. Ljudi nisu štedeli i videlo se da od srca pomažu. Kako je manastiru bilo zgodnije da donacija bude u evrima, onda smo izvršili konverziju. U Domu su trenutno 92 štićenice, osobe ometene u razvoju, koje monahinje zovu svojom decom, mada većina njih odavno to nije, ako se meri po godini rođenja. Najmlađa korisnica je odavno prevalila 20. godinu, a najstarija je ušla u osmu deceniju života. Emisiju o njima smo videli i mi u Australiji i odlučili da pomognemo onoliko koliko možemo. Znamo da Domu, koji funkcioniše pri manastiru Sv. Petke, svaki dinar i te kako treba. Sigurni smo da i ovo što smo sada doneli nije dovoljno, ali je pomoć iz srca i biće dovoljna za potrebe stotinak štićenica. Rešeni smo da svake godine na isti način sakupljamo donacije i pomažemo ugroženima – rekla je 58-godišnja Izvorčanka Slavka Stojkov, koja od 1976. godine živi u Sidneju, a koju sugrađani znaju pod imenom Silvija.
Novac koji je ova žena plemenitog srca predala monahinjama tokom obilaska manastira Svete Petke, olakšaće život i monahinjama, ali pre svega štićenicama ovog Doma za ometene u razvoju, pobošljanjem uslova u samom objektu, kao i nabavkama svega što im je u ovom času neophodno.
– Hvala svim tim dobrim ljudima iz daleke Australije, koji su nam pomogli. Oni su dokaz da srca naših u dijaspori kucaju za maticu i da ne zaboravljaju one kojima je njihova pomoć dobrodošla. Bog ih blagoslovio i sve najbolje podario – rekla je Glikerija, starešina manastira Svete Petke, koji funkcioniše u sklopu manastira Ravanice.
Pri tom, zamolila je Slavku, ali i "Vesti", da prenesu iskrenu zahvalnost i njenih štićenica. Inače, monahinje brinu o ovim bolešću obeleženim ženama, kao o svojim najrođenijima. Pripremaju im hranu, daruju ih molitvom i lepom rečju, održavaju Dom. Polovina štićenica je potpuno nepokretna, a sve imaju doživotni smeštaj. Mada ih monahinje, čije sestrinstvo broji njih 18, nazivaju decom, štićenice su različitih životnih dobi, ali i različitih naravi. To monahinjama ne smeta, jer lepa reč uz Božju pomoć, svaka vrata otvara. Savesne, odane i vođene Hristovom ljubavlju, monahinje manastira Sveta Petka su u međuvremenu postale prava snaga ovog Doma.
– Mi smo u svom pozivu našle novi smisao monaškog podviga, pa je i renome našeg Doma neprestano rastao. Neke dočekaju i duboku starost ovde, što je, s obzirom na njihovu dijagnozu, fenomen. To je i zato što prirodi njihovog stanja odgovara nega koju ovde imaju, pre svega duhovna – objašnjava monahinja Vasilisa, koja brine o zdravlju štićenica.
Kaže da joj ništa ne pada teško, jer sve štićenice žele samo malo ljubavi i pažnje. Iako svakoj zna ime, ipak, sve ih oslovljava tepanjem: sunce, zlato, dušo, jer njima sve to prija…
|
Dom izgrađen sredinom šezdesetih – Naše sestre, monahinje, na istom su zadatku, kao i zaposleni u Centru za socijalni rad u Paraćinu i to decenijama unazad. Sve je počelo 1942. godine, kada su izbeglička deca boravila u manastiru Svete Petke Izvorske. Tada je igumanija Jefimija sa delom sestrinstva, koje su Mađari proterali iz manastira Kovilj, došla u manastir Svete Petke, u Izvor, pa je ubrzo odlukom ondašnjeg episkopa braničevskog dr Venijamina, postao ženski manastir – priča monahinja Glikerija, starešina manastira i dodaje da je u to vreme prihvatni kapacitet za osobe ometene u razvoju bio oko 30-oro dece, i to najtežih slučajeva.
Radost zbog poseta rođaka – Sve se trudimo da našim štićenicama olakšamo i ulepšamo život. U tome nam pomažu Gospod Bog i Sveta Petka. Zato se posebno staramo i o duhovnom životu naših štićenica. Da bi bile ovde smeštene, moraju da budu krštene, bez obzira na veroispovest. U Dom se, inače, primaju samo ženske osobe posebnih potreba, starije od dve godine i ostaju u njemu, kao što rekoh, doživotno. Većinu njih obilaze najbliži rođaci i to su posebno dirljivi trenuci – kaže starešina Svete Petke.
Ljubav, nežnost i zagrljaj najviše znače – Malo ljubavi, nežnosti i toplina zagrljaja, svim našim domcima mnogo znače. Njihove duše su najčistije i najiskrenije. Gledano sa Hristove strane, one su u prednosti u odnosu na sve nas, jer nemaju grehova. Gospod je tako ustrojio njihov život i zato i jesu bezgrešne, pa nije teško raditi sa njima. One nama daju mnogo više ljubavi nego mi njima, jer su to najčistija bića na planeti – kaže nežnim glasom monahinja Vasilisa, kojoj je manastir Svete Petke dom skoro dve decenije. |
