Italija ne zaboravlja Srbina heroja! Za podvig Dragana Cigana, zidara iz Branešca kod Čelinca u Republici Srpskoj, čuo je ceo svet. Naš heroj krenuo je iz Bosne u Italiju u potragu za boljim životom, ali ga je baš tamo i izgubio spasavajući dvoje italijanskih mališana koji su se davili u pobesnelom moru. Dragan je tada ima 32 godine. Radio je nedaleko od Padove, u San Martino di Lupari.
Tog vrelog 22. julskog dana 2007. krenuo je na more da se odmori i opusti, posle naporne radne nedelje. Plaža je bila krcata kupačima u Kortelacu. Na ušću reke Piave u more, gde se meša rečna s morskom vodom, Italijani i stranci tražili su zajedno malo osveženja. Bilo je podne, sve se dešavalo u nekoliko trenutaka, nekoliko trenutaka koji odvajaju život od smrti. Morska struja odnosi dva dečaka, jedan sedam, a drugi deset godina.
Kad je čuo krike i povike dece koja su se borila sa talasima Dragan i još jedan Marokanac, obojica stranci u Italiji, bez oklevanja bacaju se u uzburkano more. Na obali svi skamenjeni, čak ni roditelji nisu skočili da pomognu svojoj deci.
Ćerke ostale bez oca
Dragan je spasao mališane, ali sam nije uspeo da se izbori sa “silinom mora”. Jedan talas ga je odneo sa sobom. Uplašeni prizorom i sa zaprepašćenjem svi na obali su iščekivali da se Dragan pojavi iz vode, dok je njegova sestra očajnički vrištala. Ali Dragana nije bilo. Njegovo beživotno telo našli su sutradan.
Herojsko je delo baciti se u “podivljale” morske talase a da pri tom niste dobar plivač ili, još gore, da ne znate ni kako se pliva. Dragan je ispred svog stavio živote nečije dece jer je i sam bio roditelj!
Spasenu decu njihovi roditelji su poveli za ruke i pobegli s plaže kukavički, bez ijedne reči. Nijedno hvala. Svi prisutni Italijani na plaži su ostali nemi od iznenađenja i stida. Policija je roditelje pronašla i isti dan privela u upravu radi izjava. Ali šta vrede i znače izjave, kada su dve devojčice u Banjaluci ostale bez oca i jedna mlada žena bez svog bračnog druga.
Italijanska država je prepoznala herojsko delo koje je mladi Dragan napravio. Njegovoj porodici pomogla je da kupi stan u Banjaluci, da devojčicama obezbedi školovanje i neku vrstu pomoći za Draganovu udovicu.
Dve godine kasnije, 28. jula 2009, i opština Jezolo se odužila heroju. Jedna ulica s drvoredom čempresa, koja vodi do plaže na kojoj je dao život, posvećena je Draganu. Toj ceremoniji prisustvovala je i Draganova udovica Dijana i dve kćerke, Milica i Marijana.
Kada su uz fanfare otkrili tablu koja nosi njegovo ime, devojčice i njihova majka briznule su u plač. Bio je to dirljiv momenat za sve. Otišle su do mesta gde se desila nesreća. Dijana je želela da odu same, jedina pratnja bio im je gradonačelnik Jezola Calvazara, kako bi Draganu rekle sve ono što nisu uspele da mu kažu, a da to drugi ne čuju. Bacila je lovorov venac u vodu i u tišini je gledala kako ga struja vuče ka pučini. Nikada neće zaboraviti svog Dragana.
Tuga, bol i ponos
Ova ulica i danas čuva uspomenu na njegov podvig.
I kada god da prođemo tom Draganovom ulicom ponos i bol se meša i kovitla u nama, baš kao i ti talasi koji su odveli Draganov život u nepovrat. Ne znamo da li je to tuga, bol ili ponos jer su se osećanja smenjivala i prelivala iz jednog u drugo, treće.
Bol zbog njegove tragične sudbine, tuga zbog onih što su ga ostali željni i neutešni, ili ponos zbog jednog hrabrog Srbina i njegovog herojskog podviga. Strašno za dve male devojčice u Bosni i jednu mladu suprugu. Jednostavno ta dva osećanja prožimaju nas dok hodamo tom Draganovom ulicom. Hodamo umesto njega, ponosimo se umesto njega i zbog njega.
“Dragan Cigan, heroj došao iz Bosne”, napisao je hrabro jedan italijanski novinar, baš kao što je hrabro i Draganovo delo. Dragan je, ocenio je on, pobegao iz građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji i našao se da daje život za nekoga koga nije poznavao, ostavivši svoje dve ćerke i suprugu same na svetu.
“Bila je 2007. godina i deca koju je Dragan spasao sada su odrasle osobe i možemo se samo nadati da više liče na čoveka koji je dao život da ih spase nego na njihove roditelje”, napisao je novinar iz Italije.
Odlikovanje
Za ovaj čin hrabrosti, tadašnji predsednik države Đorđo Napolitan je dekretom dodelio Draganu Ciganu zlatnu medalju za građansku hrabrost.
A kako danas, trinaest godina od tragedije, živi porodica nastradalog Dragana?
Supruga Dijana, kako smo saznali od nje, teško krpi kraj s krajem. Na početku su, kaže, svi bili velikodušni i darežljivi, ali sada mora sama da se bori sa životom, poteškoćama sudbine i da se izbori za bolje sutra svoje mlađe kćerke Marijane, koja je još maloletna. Starija ćerka Milica je svoj put pronašla u Nemačkoj, u Minhenu. Tamo živi sa suprugom, sa kojim je odnedavno u braku.
– Život je surov, morala sam da se borim sama, kako sam mogla i umela za moju decu. Borba ne prestaje otkada je moj Dragan nastradao. Sudbina je tako htela, šta mogu drugo da kažem. Otišao je u Italiju da bi nam pružio bolji život svima nama, a, eto, šta ga je tamo dočekalo. Nikad više nisam poželela da se udam. Ne može ga niko zameniti – kaže za “Vesti” Dijana Cigan.
Zlatna medalja od predsednika
U obrazloženju za dodelu Zlatne medalje srpskom heroju, koju mu je dodelio italijanski šef države Đorđo Napolitano piše:
“Sa uzornim altruizmom i svesnim zanemarivanjem opasnosti, iako nije znao da pliva, nije oklevao da zaroni u uzburkano more da pomogne dvojici braće koja su, povučena jakom strujom, rizikovala da se utope. Uspeo je da zgrabi jednog od njih, ali upornom i hrabrom odlučnošću stigao je do drugog deteta i izneo ga na plažu predavši ga grupi kupača, ali iscrpljen naporom nestao je među talasima. Blistav primer izabranih građanskih vrlina, velikodušnog samoodricanja, plemenitih osećanja ljudskog bratstva do krajnje žrtve.”
Strašna tragedija
Otac Milivoje Topić, sveštenik koji je držao opelo nekoliko dana posle nesrećnom događaju seća se jasno svega.
– Bila je to strašna porodična tragedija, hranitelj i glava porodice žrtvovao se za nečiju decu, a svoju je ostavio siročićima, herojski čin, pravo čovekoljublje. Sećam se da je crkva u kojoj sam služio opelo bila puna. Tada sam poklonio tri ikone, jednu porodici spasene dece sa željom da ih Bog čuva, drugu porodici nastradalog Dragana i treću crkvi u kojoj se služilo opelo. Tuga velika! – poručuje za “Vesti” otac Milivoje Topić, koji sada živi u Čelincu odakle je i nastradali Dragan.
Ja ne znam koliko su tople ruke tvoje
Draganova starija ćerka Milica danas živi sa suprugom u Minhenu. Milica nije imala snage da govori o tragičnom događaju, danima i godinama provedenim bez oca, ali je umesto toga želela da prenesemo pismo koje je napisala svom heroju.
Dragi tata,
Ja ne znam koliko su tople ruke tvoje.
Ja ne znam koliko je topao tvoj glas, jer otišao si prerano.
Teško je živeti sa time da te nikada nećemo bolje upoznati.
Često mislimo na tebe i razgovaramo sa mamom, gledamo i milujemo tvoje slike.
Niko i ništa ne može da te zameni i da ublaži tu bol koja je ostala.
Naviru mi sećanja kada si se igrao sa mnom i sa sestrom, držao nas za ruke, milovao našu kosu i govorio nam da nas voliš.
Mnogo nam nedostaješ, svaki čas, svaki trenutak, svaki dan. Nedostaje nam tvoj osmeh, tvoj zagrljaj, tvoj smisao za humor, tvoja volja i snaga za životom.
Prolaze dani, meseci i godine, a tebe nema da nam kažeš da nas voliš, da nas zagrliš, da nam kažeš da si ponosan na nas.
Da vidiš kako sestra i ja rastemo i postajemo ljudi, gradimo svoj život.
Da vidiš kako se mama bori za nas svim snagama da nam ništa ne nedostaje.
Pruža nam svu svoju ljubav. Uči nas da budemo dobre, poštene, odgovorne, da pomažemo drugima, kao što si i ti radio tokom svoga života.
U našim srcima ostavio si jednu pukotinu koja ce uvek biti neispunjena i prazna zato što te nema.
Nećemo te nikada zaboraviti, uvek ćeš biti u našim srcima.
Borićemo se i živeti kao što smo i do sada, ali tata naš život nikada neće biti kao što je bio pre.
Imaćemo uspona i padova u životu, ali izborićemo se za nas i za tebe jer zaslužio si to i još mnogo više.
Ti si naš ponos i naše sunce što nas greje i anđeo čuvar koji nas čuva i posmatra sa neba.
Zauvek ćeš biti naš Heroj i bićemo ponosne na tebe dok smo žive.
Našoj deci ćemo prenositi tvoju hrabrost, nesebičnost i dobrotu, dragi naš TATA.
Porodici kupljen stan u Banjaluci
Dijego Moskeni koji je tada bio počasni konzul BiH kaže da je to bila velika tragedija.
– Shvatili smo veličinu tog nemilog događaja i odmah smo počeli da sakupljamo novac za fond koji smo otvorili. Iz tog fonda kupljen je stan porodici u Banjaluci i mesečni prihod za majku i dve maloletne devojčice. Znamo da novac ne može nadoknaditi njihov gubitak, ali da ne ostanu na ulici. Međutim, sada nema više novca u tom fondu i sve je završeno. Potrudiću se da vidim da li je moguće dobiti još nešto, ali znam da je jako teško. Moja supruga Ermana i ja svake godine odemo na to mesto gde se desila tragedija i odnesemo cveće. Na mene i na moju porodicu, Draganova sudbina je ostavila dubok trag – priča Moskeni i dodaje da su svi bili u Banjaluci prilikom dodele stana porodici, kao i da mu je drago što je Milica danas srećno udata žena.
