Zbog navodnog ubistva i zlostavljanja zatvorenika, civila i hrvatskih zarobljenika u ovom logoru, Graorac je prvostepenom presudom prvo bio osuđen na tri kazne po 20 godina, a drugostepenom presudom je osuđen na 15 godina, od čega je, u ukupno šest hrvatskih zatvora, proveo osam godina i osam meseci. Pušten je 11. aprila 2003. godine i od tada traje njegova borba da dokaže svoju nevinost.
– Nema kome se do sada nisam obraćao, a Hrvatsku sam tužio i Sudu za ljudska prava u Strazburu. Svi se krste kako je bilo moguće da devet godina robijam, mada nikada u životu nisam bio u Manjači, a kamoli da sam nekoga mučio – priča za "Vesti" Graorac, koji sada živi u jednom selu kod Banjaluke.
Revizija postupka će uslediti pošto je predsednik nevladine organizacije Građanski odbor za ljudska prava, Zoran Pusić, najpre uspeo da od Predsedništva BiH dobije potvrde Državne komisije za prikupljanje činjenica o ratnim zločinima u koncentracionom logoru Manjača i Udruženja logoraša da niko od njih nikada nije čuo da je Mirko Graorac bio komandir straže u logoru.
Rođeni brat ministra spoljnih poslova Hrvatske, Vesne Pusić, stupio je u kontakt sa Ahmetom Zulićem, jednim od zatvorenika Manjače koji je o tome svedočio i u Hagu, a sada je spreman da sa još dvojicom bivših logoraša potvrdi da nikada nisu ni videli ni čuli za Graorca.
Krunski svedokPredsednik Građanskog odbora za ljudska prava Zoran Pusić kaže da je Ahmet Zulić, logoraš iz Manjače, spreman da svedoči, posebno zato što je odlično upoznat sa događajima koji čine suštinu optužnice protiv Graorca. |
– A kako su me i mogli znati kada sam veći deo rata proveo u Bajincima pokraj Srpca, sa roditeljima koji su mi oboleli od raka. Kada su u roku od par godina umrli, preko Mađarske sam se jedva vratio ženi i deci u Split. Tek posle 13 meseci se neko "setio" da sam ratni zločinac – priča Graorac.
Međutim, ništa ga nije spaslo torture kroz koju je prošao u zatvorima Katalinića breg, Lora, Bilica, Remetinac ili Lepoglava.
– Nije bilo dana da me neko od stražara ne premlati ili me ne muče na najgroznije načine. I ne znam gde je bilo gore. U Lori sam bio u ćeliji sa ljudima kod kojih su se rane usmrdele. Mene su posle batina odvodili do ćelija u kojima su ljude bezdušno mučili. U Bilicama su me mučili gumenim palicama i električnom strujom. Posle svega, jedna bubna opna mi je probušena, nemam dobar deo zuba, a iskreno, ne znam da li mi je ijedan deo tela bio čitav tokom tih zatvorskih dana – priča Graorac, koji je u Lepoglavi imao čast da čisti ćelije u kojima su boravili Josip Broz i Moša Pijade, ali i priča sa Dinkom Šakićem, osuđenim zbog zločina u Jasenovcu.
– Bio sam u "četvrtom kavezu". Tako mi se zvala ćelija. Deo u kome su bili Tito i Pijade je ranije vraćen hrvatskoj crkvi. Međutim, u našem delu sam video ćelije u kojima su robijali Tuđman i Artuković – koje su bile poput svetilišta. Sa Šakićem sam obično pričao prilikom šetnje. Sećam se da se samo smejuljio i da me je propitivao za neke rođake iz Splita – veli pomirljivo na kraju Graorac.
