I kad je najstrašnije, po svemu sudeći, Srbin će preživeti, dići glavu, uzdati se u budućnost i sve na šalu okrenuti. Lepo 11 porodica iz pariskog predgrađa Obervilje objašnjava: – Tamo pod vodom, ovde u vatri!
U to nailazi nekoliko zemljaka, u ruci kese na pijaci napunjene. U prolazu im dovikuju: – Dođite na roštilj!
Svi nesrećnici prasnuše u smeh.
Istina, nije im do veselja, izgoreli stanovi, vatra sve pojela, voda od gašenja požara dokrajčila. Ne puštaju ih u zgradu u kojoj se odvijala tragedija, nikome ni priviriti, ni svoje osmotriti, niti, eventualno, nešto od stvari izvući. Za sve je isto: što je bilo – više nema!
Srodili se
Takvu priču naizmenično veze 11 srpskih porodica. U toj zgradi, sa četiri ulaza i dva stepeništa, između 36 porodica skrasili su se i naši, kao Srbija u malom.
– Poznavali smo se, manje ili više, a ako je u ovom zlu išta dobro, to je da smo se sada, posle nesreće, istinski srodili – objašnjavaju.
A desilo se iznenada. Parisko predgrađe Obervilje, ulica Pošta broj 16, subotnje veče, 20 sati. Jedni uz TV, drugi večeraju, treći pričaju, ništa ne slute.
Na prvom spratu su Jankovići iz Smedereva i Idrizovići iz Novog Pazara, sprat više Stanisavljevići iz Smedereva, Trandafilovići iz Zaječara i Vekići iz Čelareva kod Novog Sada, na trećem spratu je porodica Talijan iz Azanje i Ivanovići iz Lozovika, peti spart su nastanili Gajići iz Banjaluke i Ivkovići iz Umčara, a šesti Ruzmilka i Bogumir Petrović iz Boljevca kod Paračina i Živorad Radovanović sa Viktorijom (12), Anđelom (11) i Radicom Anđelković iz sela Bradalac kod Aleksinca.
– Moja Viktorija (12) i Anđela (11) osetile iz hodnika dim plastike, otvorim prozor kad ugledam ljude koji vrište, skaču na auta, otvorim ulazna vrata, užas, pojurimo prema skelama na fasadi kuće, tu su već komšije Petrovići, taj strah se ne može opisati – cedi iz sebe Živorad.
Dobrica Ivković se u lošem trenutku našao na lošem mestu:
– Sa ćerkom Ivanom (13) i sinom Nenadom (11) vraćao sam se iz restorana, ulazimo u kuću i ugledamo vatru, ljudi skaču kroz prozore…
Novi početak
Bilo, pa prošlo. Nema natrag. Dok vodimo razgovor naspram baksuzne kuće, a ispred kafića Kralj kafe, neko od njih primećuje: – Izabrali smo ovo mesto zbog Brazila.
I opet smeh.
Šta god da su opisivali, završavali su sa:
– Samo neka smo živi i da niko od nas nije povređen. Sve ostalo će doći na svoje mesto. Obećali su da ćemo dobiti stanove, oni koji su imali osiguranja proći će bolje – govore majka Rada Vekić i ćerka Zorica iz Čelareva koja u naručju drži Luku (2) i ježi se pri pomisli koliko su se prepali njeno čedo i sestričina Anđela (6).
Rada uzgred dodaje da je među ovim srpskim sunarodnicima najstarija žiteljka Pariza (od 1970), ali i da joj je u spasavanju života neko ukrao tašnu s novcem, bankovnom karticom i svim dokumentima, policija pronašla praznu tašnu. Ne kuka Rada, imala, pa nema, a teši je da će možda biti zabavno još jedanom početi život ispočetka.
Pričaju nesrećnici da je u svom tom užasu bilo strašno što je gradonačelnik Oberviljea odbio da ih primi, čak je njihovu delegaciju policija isterala iz opštine. S druge strane je dobro što ih je pozvao prefer, kod njega su obavili dogovor. A najbolje je što je uz njih poput flaster prilepljeno Udruženje Dal (za dodelu socijalnih stanova), mnogo bučni, drže tenziju, pozvali sve medije, svaku falinku obelodanili.
Posle svega – harmonika
– Nema TV i novine koji nas nisu spomenuli. Naša poruka je: ako hoćeš da budeš zvezda, pusti da ti ceo stan izgori. A kad se uselimo u stanove, Dalu ćemo prirediti gozbu: pasulj, sarma i pite – u takve kombinacije ulaze "beskućnici".
Ima još nešto mnogo važno: A kako u nastavku? Kako Bog dozvoli. Čemu se nadaju? Onome što su im obećali. Osiguranje? Pa, nikad nikome nije dato koliko je trebalo. Za najviše žale? Za izgorelim fotografijama, nema ovekovečenih uspomena.
Violeta Ivanović, koju su prozvali žena-heroj i žena-zmaj je modernija, ovo otkriva:
– Jedino što sam spasla je kompjuter.
Tada u ime svih Bogomir Petrović zaključi:
– Sve će se nadoknaditi. Sve je ovo bolje nego da smo postali pepeo.
Na to uzviknu:
– Dobrice, idi donesi harmoniku!
Dečak podmetnuo požar
Priznao je dvanaestogodišnji izgrednik da je u prizemlju zapalio dvoje dečjih kolica (istraga će otkriti pozadinu). Pokušao je to pet dana ranije, što je brzom intervencijom jednog stanara ugašeno. Ovaj put je uspelo, vatra zapalila gas, gas plamen povukao u visinu, nastavak je užas.
– Dve žene (30 i 40), jedna od njih u sedmom mesecu trudnoće, poginule su iskočivši kroz prozor, dvoje je preminulo u bolnici, povređenih stanara je 18 i četiri vatrogasaca. Za desetak minuta stiglo je 150 vatrogasaca, potom policija, pa hitna pomoć. Zaista su se angažovali oko nas, prebacivali u bolnicu u kojoj smo proveli noć. Doveli su nam u pomoć psihijatra, obilaze nas i telefoniraju. Smestili su nas u prihvatni centar u gimnaziji, tu su nas posetile konzulke Nina Veličković i Nataša Božović i one nam stalno brižno telefoniraju. Posle smo raspoređeni po udaljenim hotelima – raport je 11 srpskih porodica.
Spomenik skelama?!– Da nije bilo skela uz pomoć kojih se sređivala fasada zgrade, u požaru bi izgorelo najmanje 50 ljudi. Zato je naš "savez nastradalih" odlučio da podignemo spomenik skelama – glasno je obelodanjena zajednička odluka. |
