Kad je u nedelju bela, čelična ptica točkovima dodirnula pistu beogradskog aerodroma “Nikola Tesla”, neko od prisutnih novinara razdragano je primetio: Kad bi neko samo mogao da izmeri, shvatili bismo da nikada do sada u Beograd nije sleteo avion sa više zlata!
Naravno, radi se o metafori – letom sa Iberijskog poluostrva kući su se vratili najbolji vaterpolisti Srbije, novi-stari šampioni Evrope! Dok su jedan za drugim, vidno umorni od još jednog uzbudljivog i napornog takmičenja, ali nasmejani primali čestitanja, pokazaivali lepi šampionski pehar i pozirali sa prisutnim navijačima za uspomenu, setili smo se jedog veličanstvebnog podatka – naši najbolji vaterpolisti su od osamostaljenja Srbije, 2006. godine, osvojili čak 29 medalja.
Od toga – 22 zlatne!
Da se još malo pozabavimo statistikom: svih osam titula šampiona Starog kontinenta osvojeno je od 1991. godine. Poslednjih pet pod imenom Srbije. Poslednje četiri – ua redom!
U modernom vaterpolu to nije pošlo nikome za rukom. Jedino su Mađari pet puta uzastopno bili prvaci Evrope, ali to je bilo pre Drugog svetskog rata. Uostalom, možda naše najveće rivale dostignemo za dve godine baš na njihovom bazenu.
Ni to ne bi bilo prvi put…
Fića kapiten, Prle mozak ekipe, hobotnica Bane, Manda bombarder, Mića špricer, Ćuk tobdžija, pa taj mali Vico, pa Jakša, Gojko, Dule, Stefan, Viktor… neverovatna ekipa. Opet su na Mon Blanu. Možda teže nego prethodnih godina, ali – potpunio zasluženo. Opet su rasli kao ekipa iz meča u meč. Nekadašnjim velesilama Rumunima i Rusima ne dozvoljavaju da se vrate, u četvrtfinalu stavili do znanjima Mađarima da je od dve zemlje koje nemaju more jedna veća velesila, a u polufinalu – tom klasičnom balkanskom derbiju, revanširali se Hrvatima za poraz na prošlogodišnjem Svetskom prvenstvu.
Finale – kao i mnoga druga finala. Španska “armada“ se posle mnogo godina vratila na veliku scenu, imala sreće da izbegne teške rivale do polufiala, u pravom ratu i uz pomoć sudija koji Italijanima nisu priznali “čist“ gol došla u priliku da se bori za najsjajniju medalju… Korak do sna isprečili su im se peterci i – Srbi.
Baš kao u finalu Evropskog šampionata ’91. i baš kao u odlučujućoj borbi na Svetskom prvenstvu 2009. (takođe rešeno petercima), opet je isti tim zadao odlučujuću udarac. Onaj koji ima igrače čija se prezimena mahom završavaju – na “ić“.
Kad je Miloš Ćuk, naš najbolji strelac na ovom turniru, hladnokrvno kao Darko Pančev u Bariju izveo poslednji penal, domaća publika je još jednom morala da konstatuje da je vaterpolo sport u kome na kraju uvek pobede – Srbi.
U svakoj izjavi, u svakom obraćanju za medije, selektor Savić i naši igrači, redom, ističu činjenicu da je Srbija nastavila niz osvajanja medalja.
Insistiranje na kontinuitetu je od presudne važnosti, u vremenu kad vaterpolo na svetskom nivou ponekad diše na škrge. Pa, kad je tako u bogatim zemljama, činjenica da ova mala zemlja, još tačnije grupa momaka, osvaja odličja iz godine u godinu, predstavlja pravo svetsko čudo.
Nekad, u doba bivše i “velike” Jugoslavije to je čak bilo znatno lakše. Vaterpolo je imao nekoliko jakih uporišta – Beograd, Zagreb, Dubrovnik, kotor, Herceg Novi… pa nije čudo što su Partizan i Mladost vladali na najjačooj klupskoj sceni sa po šest trofeja u Kupu šampiona. Uoči raspada trinaesti, “baksuzni” trofej doneo je Jug, ali i pored tih silnih klupskih uspeha trebalo je nekoliko olimpijskih ciklusa da se ponovi uspeh iz Meksika ’68. kad je Perišićeva generacija stigla do Olimpijskog zlata.
Tek kad je na scenu stupila generacija Krivokapića, Bebića, Roja, Sukna, Đuha… sa nešto mlađima Milanovićem, Paškvalinom, Andrićem započela je prava dominacija Jugoslavije – oličena u olimpijskim zlatima u Los Anđelesu ’84. i Seulu ’88. i svetskim zlatima u Madridu ’86. i Pertu ’91.
Evropsko zlato iz 1991. tu ne pripada. Nju su osvojili samo srpski i crnogorski vaterpolisti pošto su Hrvati poslušali Tuđmanovo naređenje da se povuku iz reprezentacije.
Ispada, dakle, da je vaterpolo – kao recimo košarka i rvanje, jedini sport koji je “preživeo“ raspad SFRJ.
Bolje rečeno, što je manja država – to “delfini” donose više medalja. U tom kontinuitetu osvajanja odličja ovaj sport jedino još prati odbojka.
Nekoliko je ključnih trenutaka u radu i istoriji našeg državnog tima, a možda najprelomniji trenutak je onaj Evropski šampionat na mađarsom ostrvu Margit Sigetu 2001. godine kad je na najviše pobedničko postolje stupila generacija Vujasinovića, Ikodinovića, Ćirića, Šapića, Savića…
To je bio prelomni trenutak da naš vaterpolo krene u nebesa.
Ova ekipa je nasledila takođe trofejnu generaciju Vanje Udovičića, Nikole Rađena, Denisa Šefika, pa dojučerašnjih reprezentativaca Slobodana Nikića i večitog kapitena Živka Gocića, ipak je nadmašila sve prethodne. Samo u 2016. godini bila je aktuelni vladar planete sa zlatnim odličjima na svim mogućim takmičenjima.
Savić zna da je u njemu mudrost, znanje i iskustvo svih nekadašnjih učitelja – od Vlaha Orlića, preko Nikole Stamenića, Nenada Manojlovića i Dejana Udovičića. Zna i ono što malo ko spominje – da je lepo na vrhu, ali da su nam potrebni jači klubovi, kvalitetnija liga, škole plivanja i vaterpola, bazeni sa toplom vodom. Da nam ne treba Banjica koja isteruje Partizan, ni Tašmajdan koji radi bez Zvezde, ni “11. april” sa kojeg se odvaljuje tavanica, ni Nacionalni centar u Vrnjačkoj banji u kome još niko nije zaplivao…
Slavlje je lepo. Ali je i idealno vreme da se i o tome progovori.
