Srbiju bi i ratom da pokore

EPA

Nemački analitičari su nepodeljeni – što pre uvesti sankcije Srbiji i pokoriti je: ako ne politički, onda silom! Sagovornici “Vesti” su zapanjeni ovakvim ocenama nemačkih stručnjaka.

Sankcije Srbiji i njeno pokoravanje ako treba i silom, zaključak je opširne analize nemačkog “Bilda” koji je o eskalaciji tenzija na Kosovu i Metohiji razgovarao sa više stručnjaka, od kojih je jedan i general Erhard Biler, bivši komandant Kfora. Upravo Biler predlaže Evropskoj uniji i NATO da Srbiji uvedu sankcije.

“Rusija i Srbija, Putin i Vučić, oslanjaju se na zamrznute etničke sukobe na Balkanu koje mogu ponovo da pokrenu u bilo kom trenutku. Putin je očigledno aktivan deo ovog sukoba. EU i NATO moraju da uvedu sankcije Beogradu. Vojsku Srbije NATO tretira kao partnera i poziva je na vežbe. Politički moramo da nastavimo da razgovaramo, ali vojno partnerstvo sada mora da se stavi na led”, poručio je Biler.

Konrad Kleving sa Lajbnicovog instituta za istraživanje Istočne i Jugoistočne Evrope tvrdi da je “novi rat moguć” i upozorava da Srbija “destabilizuje” Evropu.

“Takozvani moderirani dijalog EU između Srbije i Kosova nije doveo do gotovo ničega. Srbija mora biti zaustavljena – prvo diplomatski i politički. Ali ako to bude neophodno, preko NATO i vojno”, kaže Kleving za “Bild”.

Sagovornici “Vesti” su zapanjeni ovakvim ocenama nemačkih stručnjaka.

Nekadašnji šef jugoslovenske diplomatije Živadin Jovanović poručuje da nemačka elita “ništa korisno nije naučila iz dosadašnje istorije”.

– Morala bi nemačka elita da ima u vidu da ništa nikada na Balkanu, a posebno u odnosu na srpski narod, nije rešeno “blic krigom”, kako se sada zagovara. Oni ne žele da priznaju da je Nemačka sa drugim članicama NATO 1999. godine napravila istorijsku grešku, i dalje ne razumevajući da nisu tada poveli rat protiv Srbije, već je to bio rat protiv Evrope, njene autonomije i napretka – ističe Jovanović.

Jovanović podseća da bi nemački intelektualci morali da se odluče da li su za poštovanje međunarodnog prava ili ne.

– Nemačka snosi veliku odgovornost zato što je od 1997. godine finansirala, naoružavala i obučavala terorističku OVK i sredinom devedesetih bila pokrovitelj ilegalne kosovske vlade na čelu sa Bujarom Bukošijem. I danas Nemačka naoružava Albance, mada je to suprotno i međunarodnom pravu i Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti – podseća Jovanović.

Za dr Daria Vidojkovića, istoričara iz Regenzburga, ovakve ocene nisu iznenađenje jer kaže – “istorija se ponavlja”, odnosno ove izjave se uklapaju u šemu “nemačkog viđenja Srba još iz vremena pre izbijanja Prvog svetskog rata”.

– Kao i tada i danas se “Srbija umiriti mora”, pa makar i silom! Više nego žalosno je da nema spremnosti ka jednom diferenciranom pogledu na stanje oko KiM, a u tom jednostranom, jastrebovskom stavu za srpske žrtve i za srpska prava mesta nema. Takva jednostrana, antisrpska politika, koja Srbe za sve krivi, ne može da dovede do pomirenja među zavađenim narodima, niti ka stabilnosti i miru u regionu, što pokazuju događaji u BiH. U kontekstu globalnih dešavanja, i imajući u vidu očigledan kontinuitet ove antisrpske politike, ovakve pretnje pojedinaca nimalo nisu bezazlene – zaključuje ovaj eminentni istoričar iz Nemačke.

“Mali Rusi”

Dr Vidojković podseća da ovo nije prvi put da se Srbima crta “ruska meta”.

– I to je takođe slika Srba u nemačkom mnjenju i diplomatiji iz vremena pre početka Velikog rata. Isti su čak i zahtevi za uvođenje sankcija pa i upotrebe vojne sile, kako bi se Srbija ponovo “obuzdala”, što je tražio i car Franjo Josif u svojoj objavi ratu Srbiji 1914. Nemački političar Klaus Kinkel, bivši šef nemačke obaveštajne službe, devedesetih je tražio da se “Srbi bace na kolena” – podseća dr Vidojković.

Istinom protiv laži

Oba sagovornika “Vesti” su saglasni da Srbija mora da intenzivira diplomatske aktivnosti, posebno pred predstojeću sednicu Saveta bezbednosti o Kosovu 18. oktobra.

– Srbija mora da insistira na pravu, a posebno poštovanju Rezolucije 1244 čija suština još nije ispunjena. Ni posle 25 godina nije sprovedena odredba o garantovanju jednake bezbednosti za sve, ali i pravo na slobodan, bezbedan i dostojanstven povratak izbeglih. Više od 250.000 proteranih Srba i dalje ne može da se vrati u svoje domove. Takođe, treba insistirati i na poštovanju potpisanog povratka kontingenta srpske vojske i policije na teritoriju KiM – navodi Jovanović i dodaje da bi napokon trebalo da se otvori pitanje rezultata mandata EU kome je 2010. godine poverena uloga “olakšivača dijaloga” Beograda i Prištine.

– Vreme je da Srbija postavi pitanje šta su rezultati tog 13-godišnjeg rada i zašto EU do sada nije podnela nijedan izveštaj o tome – naglašava Jovanović.

I dr Dario Vidojković poručuje isto.

– Kada se na Zapadu, pa time i u Nemačkoj, zalažu za pravo teritorijalnog suvereniteta kada je u pitanju Ukrajina, šta je onda sa Srbijom i KiM? U tim različitim pristupima se lako vidi dvoličnost i neprincipijelnost zapadne politike. Stoga je bitno za Srbiju, pored UN, da glasno ukazuje na takvu nepravdu i pred drugim forumima. Mora, takođe, ukazivati široj svetskoj javnosti kakav je život i položaj srpskog naroda i drugih nealbanaca na Kosmetu pod vlašću Prištine – ističe dr Vidojković.

Neće biti sankcija

Živadin Jovanović kaže da Srbija ne treba da se plaši sankcija.

– Savet bezbednosti nikada neće usvojiti nove sankcije protiv Srbije. Takođe, ni UN koje brinu o Povelji UN nikada neće prihvatiti sankcije protiv Srbije. Može Nemačka da preti koliko hoće, može i da pokuša da nešto inicira, ali to će sve biti nelegalno i protivno međunarodnom pravu – tvrdi Jovanović.

Istorija mržnje

Dr Dario Vidojković podseća da su izjave generala u penziji Bilera ili istoričara Klevinga po mnogo čemu slične onima s početka 20. veka.

– Srbi su se tada, nakon sklapanja saveza Kajzerove Nemačke sa Austrougarskom, posmatrali kao jedan remetilački faktor, kao buntovan narod. Uticaj na negativnu sliku o Srbima u nemačkom javnom mnjenju, ali i u politici, imale su afere i skandali za vreme Obrenovića, Milana i Aleksandra, i postepeno okretanje Srbije Rusiji. Pre svega, važna prekretnica je bilo brutalno ubistvo kralja Aleksandra i Drage Mašin 1903. godine, kada su Srbi kolektivno označeni kao “kraljoubice”. Za vreme kralja Petra Karađorđevića Austrougarska uvodi sankcije Srbiji, iz kojih Srbija izlazi kao pobednica. Zatim Beču ozbiljno smetaju srpske pobede u oba balkanska rata, da bi napeti odnosi kulminirali Vidovdanskim atentatom 1914. godine. Tada nemački car Viljem, saveznik Beča, traži da se sa Srbima mora obračunati jednom za svagda. Nemačka će 1915. godine, nakon srpskih pobeda na Ceru i u Beogradu nad Austrougarima, napasti Srbiju i skoro celu je okupirati. Interesantno je ovde pomenuti da je jedna od poslednjih velikih bitaka pred povlačenje srpske vojske preko Albanije na srpskoj teritoriji vođena upravo na Kosovu. Zatim će Nemačka, pod Hitlerom, po drugi put udariti na Srbe, 1941, što će rezultirati ustaškim genocidom nad Srbima, Jevrejima i Romima, a tu su i masovna nemačka streljanja u Srbiji, poput Kraljeva i Kragujevca. No, ujedinjena Nemačka početkom devedesetih će nastaviti sa takvom hegemonističkom politikom, uprkos počinjenih zločina u Drugom svetskom ratu, otvoreno podržavajući secesionističke snage u bivšoj SFRJ. Onda, 1999. godine će treći put u jednom veku napasti Srbe u okviru agresije NATO-a na SRJ. Priznavanjem tvorevine na 15 procenata teritorije Republike Srbije od strane Berlina 2008. godine je samo nastavak te duge antisrpske politike – podseća dr Vidojković.

Diplomatska ofanziva

Dugogodišnji, karijerni diplomata Živadin Jovanović ističe da Srbija mora da uključi sve svoje kapacitete u novu diplomatsku ofanzivu.

– Srbija ne sme nikoga da se plaši jer radi ispravno. Ne sme da se koleba, da deluje nesigurno. Mora raditi sa ubeđenjem da je u pravu, jer jeste u pravu. Pritom, pokazalo se da ništa Srbija ne dobija “na tacni”, kao što je to slučaj sa političarima iz Prištine. Tači je “na tacni” dobio samozvanu državu, a Kurti mogućnost da radi šta poželi. Zato Srbija mora da se intenzivno diplomatski priprema i da priprema svoje prijatelje i partnere, sve članice UN, ali posebno članice SB. Srbija mora danonoćno da radi kako preko njihovih ambasada u Beogradu, tako i preko svojih ambasada u prestonicama tih država i u sedištu UN u Njujorku – kaže Živadin Jovanović.