Srbijo, vidimo se na kazanu

– Suviše sam star da bi me neko zaposlio, a suviše sam mlad da bih otišao u penziju. Ali, sam zato taman za javnu kuhinju! Doživeo sam katarzu pišući, jer je to jedino za šta još mogu da se uhvatim. Budim se svako jutro sa mišlju da ću tog dana imati šta da jedem i to je velika stvar. U godinama sam kada niko ne želi da me zaposli i kada niko ne želi da me penzioniše, tako da sam se okrenuo svom dugogodišnjem hobiju i odlučio da izdam knjigu u kojoj se istovremeno nalaze izbor iz moje poezije i moje iskustvo sa narodnim kazanom – započeo je priču popularni Zrenjaninac, 59-godišnji Nenad Pantić, poznatiji kao Panta Šiklja Nafta. On je jedan od 770.000 nezaposlenih ljudi koji smatra da Srbija nikad neće naći toliki broj investitora, pa je kazan nužno, ali sasvim realno rešenje.
Punih trideset godina radio je Panta kao vozač viljuškara u Jugoremediji. Poznato je kako je ova fabrika lekova prošla u privatizaciji. Pre dve godine stavljen je katanac zbog stečaja, a sa oko 400 kolega Pantić se našao na birou rada. Čeka sudski epilog svoje firme, od koje potražuje 14 plata, ali zbog sporosti i neefikasnosti pravosuđa, neizvesno je da li će ikada uspeti da naplati dug.

Kantica u podne
– Iscrpeo sam sve svoje resurse. Nemam posao, ni para, niko neće da me zaposli. Propala mi je i muzička karijera jer sam rasprodao svu opremu – gitaru, pojačalo, razglas da bih preživeo. Sada strepim da mi ne iseku struju. Za račune, koji se stalno uvećavaju, treba mi 250.000 dinara. Brine me da mi stan ne ode na doboš. Borio sam se, ali me je tranzicija samlela – kaže avangardni umetnik i radnik, koji je završio kao korisnik narodne kuhinje u svom rodnom gradu i svakog dana sa kanticom u ruci, tačno u podne, odlazi u Crveni krst po toplu porciju.
 

– Svi smo mi na putu ka javnim kuhinjama! Samo su neki već ovde, a drugi još nisu stigli i ne znaju da ih to čeka – proročanski kazuje čovek iz enciklopedije, jedan od najznačajnijih vojvođanskih avangardnih umetnika, poznat po kultnim udrilirističkim pesmama "Teku suze, potočići mali", "Nafta u mojim mislima", "Balada o gradskom đubrištu", "Keka Mađarica", "Kukuruz bluz"…
Karijeru je započeo sada već davnih sedamdesetih godina prošlog veka, na čuvenoj i kultnoj Tribini mladih u Novom Sadu, a istovremeno uz svirku punih trideset godina vozio je viljuškar u nekadašnjem jugoslovenskom gigantu farmaceutske industrije i živeo u malom stanu sa svojom majkom, koja je pre tri godine napustila ovaj svet.
– Nisam se ženio i nakon smrti majke, ostao sam sam i sada drhtim da će mi neki strašni ljudi, poreznici, plenitelji, ili kako se već zovu, doći i zapleniti stan, jer za neplaćene račune dugujem skoro 250.000 dinara.

Gubitnik tranzicije
– Malo mi je otužno da sebe ističem kao žrtvu tranzicije, ali eto ja se sa njom borim već punih 11 godina, a od svirke i rokenrola se u zemlji Srbiji, nažalost, ne može živeti i ja bez ikakvog stida ističem da sam postao predstavnik sorte ljudi koji su korisnici narodne kuhinje i da u svakodnevnom kontaktu i razgovorima sa ljudima sličnih sudbina, otkrivam različite zanimljive i istovremeno tužne životne priče.
Panta Šiklja Nafta kaže da se uvek trudio da bude odgovoran, da nije bio zanesenjak, već je postavljao realne ciljeve. Ali, to ga nije spaslo u ovim turbulentnim vremenima.
 

– Život sam uredio tako da imam posao, a u slobodno vreme se bavim onim što volim, muzikom. Bio sam oduvek svestan da od muzike ne može da se živi, bar ne od one kojom sam se ja bavio. Ali, nisam mogao ni da sanjam da neću moći da imam egzistenciju ni kao vredan radnik. Zaista sam doveden do prosjačkog štapa.
– A gledajte sad apsurda, pouzdano znam da me brojni šoferi, koji upravljaju ogromnim drumskim krstaricama, putevima širom Evrope, slušaju u miksu sa Cecom Ražnatović. Jedan mi se sam javio i bog zna kako iskreno i srdačno me zamolio da mu sam narežem disk u kojem ću kombinovati moje i Cecine pesme. Ostao sam u prvi mah malo zbunjen, a čovek mi je objasnio da uživa slušajući moje šaljive tekstove i da ga to dok vozi, silno opušta i relaksira. Uz poneki Cecin hit, to mu je, kako je sam rekao, perfekcija i savršenstvo. Istovremeno, naglasio je da novac uopšte nije problem, da će platiti koliko god ja kažem i da tu ništa nije sporno. I šta sam mogao, uradio sam to za njega i nisam naplatio ništa.
Bez posla i bilo kakvih stalnih prihoda, bez gitare i voljea, Panta je odlučio da se lati pera i u knjizi koju je napisao u jednom dahu sabere sve svoje društveno angažovane pesme i misli, uokvireno u simboličnom, ali i realističnom naslovu "Vidimo se na kazanu". U promociji knjige, koja je ovih dana predstavljena u Novom Sadu i Zrenjaninu, Panti pomažu prijatelji iz pokreta "Novi optimizam" ali i brojni dugogodišnji fanovi i poštovaoci opusa čoveka iz enciklopedije koji je završio na kazanu.