„Nedostatak i visoka cena đubriva neće pogoditi samo poljoprivrednike u Srbiji, već i okruženju i drugim zemljama, a uticaće strašno i na povećanje cene svih ratarskih proizvoda, pogotovo onih posejanih u jesen i onih koji će se sejati u proleće“, rekao je agroekonomista Milan Prostran u emisiji „Energija Sputnjika“.
Globalno poskupljenje energenata dovelo je do lančanog poskupljenja u mnogim industrijama, pa tako i u proizvodnji veštačkih đubriva. Zbog poskupljenja prirodnog gasa cena mineralnih đubriva je utrostručena, a veliki problem je i to što na svetskom tržištu vlada nestašica tog repromaterijala.
U Srbiji, gde su veštačka đubriva za manje od godinu dana poskupela više od 100 odsto, a nova poskupljenja uoči proletnje setve tek slede. Problem je i to što zemlja u velikoj meri zavisi od uvoza tih proizvoda. Naša država, u proseku, uvozi između 450.000 i 500.000 tona azotnih đubriva i između 200.000 i 250.000 tona NPK đubriva, uglavnom iz Rusije, Austrije, Rumunije, Mađarske i Hrvatske.
Srbija uvozi đubriva
Od nekadašnjih sedam, u Srbiji trenutno posluju tri proizvođača mineralnih đubriva: „Eliksir Prahovo“, „Eliksir Zorka“ i PROMIST, koji ne mogu da obezbede dovoljne količine đubriva. Prostran podseća da je Srbija bila zemlja proizvodnje mineralnih đubriva, ali da je sa zatvaranjem fabrika izgubljena visoka proizvodnja:
„Mi smo proizvodili najkvalitetnija, tzv. kompleksna mineralna đubriva, koja su imala sva tri hemijska elementa: azot, fosfor i kalijum, tzv. NPK. Proizvodili smo osnovna mineralna đubriva koja se obično koriste u jesen da bi se zemljište posle dubokog oranja oplemenilo i koristili smo azotna mineralna đubriva za prehranjivanje i negu useva u toku vegetacije. S ovako visokom cenom uništili smo veći deo te industrije.“
Kako dodaje, zbog nedostatka organskog đubriva i nekvalitetnog mineralnog đubriva, kvalitet zemljišta je opao do te mere da je humusni deo, koji je iznosio nešto više od pet odsto, pao ispod 2,5 odsto.
– Zbog raznih loših manipulacija sa sredstvima za zaštitu bilja i drugim hemikalijama, mi imamo 50.000 hektara poljoprivrednog zemljišta koji su potpuno uništeni, nisu više za upotrebu. To što je humusni deo pao s više od pet na ispod 2,5 odsto, znači da je upaljena crvena lampica. To hitno zahteva rešenja. Postoje rešenja poput rekultivacije zemljišta zasejavanjem trava, što radi Zapad – ističe Prostran.
Ne sviđa mi se ovakav tekst. Gde je ovde stručnost agroekonomiste? Gde je ovde osvrt na cene inputa i cene poljoprivrednih proizvoda? Da li seljaci mogu da izdrže sve ove nelogičnosti? Dokle će raditi sa minimum zarade, ili na nuli? Najlakše je uvesti neku robu, normalno, uz debele zarade za neke. A zato su nam štale ispražnjene, ali nekog mleka ima u prodavnisama, a kakvog je pitanje za razmišljanje. I zato nam se sela prazne, a pare poreskih obveznika se troše da bi se poneko vratio na selo. A, dok se jedan vrati hiljadu odu. I čemu to vodi? Da li je to dobra politika?