Pre 140 godina, 1881, SAD su zvanično priznale Kneževinu Srbiju. Već sledeće godine u Beogradu je objavljen sporazum o uspostavljanju diplomatskih odnosa Srbije i SAD. Najsjajniji period tog prijateljstva – Prvi svetski rat, Ministarstvo spoljnih poslova Srbije je ovekovečilo u luksuznoj monografiji “Diplomatski dnevnik: Kada se vijorila srpska zastava na Beloj kući” koja se od 2018. godine nalazi u Predsedničkoj biblioteci SAD. Poseban deo knjige posvećen je istaknutim Amerikancima koji su dali ogroman doprinos u prikupljanju humanitarne i vojne pomoći, ali i spasavanju života ranjenih. Monografija iz koje objavljujemo delove, može da se poruči preko sajta izdavačke kuće Knjiga komerc: www.knjigakomerc.rs ili na imejl: prodaja@knjigakomerc.rs.
Među Amerikancima koji su zadužili Srbiju je i novinar Džon Rid – svedok stradanja srpskog stanovništva od strane austrougarske vojske u Prvom svetskom ratu. Kao ratni dopisnik s početka 20. veka bio je na svim frontovima reporterski opisujući ratne užase i stradanja. Obišao je Meksiko, Rusiju, Grčku, Srbiju, Bugarsku, Francusku, Italiju, Poljsku, kako bi upoznao američko javno mnjenje sa pravom i užasnom istinom.
Surove reportaže
Dolaskom u Srbiju, njegovo putovanje je trajalo 28 dana, od 20. aprila do 18. maja 1915. godine. Krećući se maršrutom Niš, Kragujevac, Beograd, Rakovica, Ada Ciganlija, Obrenovac, Šabac, Prnjavor, Loznica, Gučevo, Krupanj, Zavlaka, Valjevo, Niš, mogao je samo da potvrdi strašne zločine koje su na svakom koraku činili vojnici Austrougarske monarhije. Svoje svedočanstvo je objavio u knjizi “Srbija – zemlja smrti”.
Svoj prvi tekst o Srbiji – “Srbija između bitaka”, Rid je objavio u njujorškom mesečniku “Metropoliten”, avgusta 1915. godine na stranama, 3-9 i 53-57. Ilustrovane su crtežima Bordmana Robinsona s kojim je i doputovao.
“Istrljali smo se od glave do pete kamforovim uljem, namazali kosu petroleumom, napunili džepove kuglicama protiv moljaca i poprskali prtljag naftalinom, ukrcali smo se u voz tako natopljen formalinom da su nas oči i pluća pekli kao od negašenog kreča. Amerikanci iz filijale ‘Standard ojla’ u Solunu došetali su da se s nama poslednji put oproste.
– Užas jedan – rekao je Vili. – I to tako mladi. Želite li da vaše ostatke pošaljemo brodom kući ili treba da vas sahranimo tamo gore? Ovo su bile uobičajene mere predostrožnosti putnika koji su kretali za Srbiju, zemlju tifusa – trbušnog tifusa, povratne groznice i tajanstvenog i žestokog pegavog tifusa, koji ubija polovinu obolelih i čiji bacil do tog vremena još niko nije bio pronašao. Istina o tifusu je ovo: o njemu niko ne zna baš ništa osim da je od njega pomrla jedna šestina srpskog naroda”, napisao je Rid.
Kao divlje zveri
Uslediće kasnije i njegove životno surove reportaže o stvarnosti u Srbiji, počev od opisa Gučeva i “doline leševa” gde su Austrijanci Srbe iz Austrougarske suprotstavili srpskoj vojsci, a da ne bi bežali, za leđima im razapeli bodljikavu žicu.
Ništa manje bolno nije bilo i njegovo svedočenje o događajima u Šapcu pošto su ovaj grad osvojile snage Austrougarske.
“U vreme prve invazije mnogi su ostali u Šapcu, nadajući se da će biti bezbedni. Ali vojnici su nasrnuli kao divlje zveri po gradu, paleći, pljačkajući, silujući. Videli smo opustošeni hotel ‘Evropu’ i pocrnelu i unakaženu crkvu u koju je tri hiljade ljudi, žena i dece bilo sabijeno bez hrane i vode i držano unutra tri dana, a zatim podeljeno u grupe: jedni su bili poslati u Austriju kao ratni zarobljenici, a drugi terani pred vojskom dok je ona nastupala na jug protiv Srba. Ovo nije neosnovana priča ili histerična optužba, kao što je često bio slučaj u Francuskoj i Belgiji, to je činjenica dokazana mnoštvom svedočanstava koja su pod zakletvom dale stotine učesnika tog užasnog marša…”, zabeležio je Rid u knjizi “Srbija – zemlja smrti”.
Ipak, ova knjiga je tek 1975, pedeset godina pošto je objavljena u SAD prevedena i objavljena na Cetinju.
Prkosne pesme
Boraveći tokom 1915. godine u Nišu, Rid je tamo zatekao jad, bedu i – muziku.
“Došo Švaba sve do Ralje, A od Ralje nikud dalje, Hej, kako to, Joj, zašto to? Sad i Švabe dobro znaju kako Srbi čekaju osvajače! Hej, kako to! Joj, zato to! Bilo je puno istih pesama samo sa promenjenim rečima: Došo Švaba do Zemuna, Od Zemuna – vuna, vuna, Hej, kako to. Ove prkosne pesme Cigani su pevali vojnicima bez uniforme, u dronjcima, gladnima, u grčevima, a kroz te gomile su prolazili oficiri u koliko-toliko sređenim uniformama i sa pompezno okačenim blještavim sabljama o pasu. Kakvi mitraljezi, topovi, avioni, Srbi nikom ne bi verovali da je oficir ukoliko ne nosi sablju. Nasuprot toj bedi, američkog reportera je na svakom koraku čekalo hvalisanje. Šta, Bugarska hoće da uđe u rat!? Bilo bi joj bolje da ne ulazi, za dva dana ćemo umarširati u Sofiju! A ako vas napadne i Nemačka? Neka svi dođu! Srbija može da tuče ceo svet!”, napisao je Rid.
Sahranjen u Kremlju
Džon Rid je umro u 33. godini od tifusa. Preminuo je u Moskvi i sahranjen je u zidine Kremlja, 17. oktobra 1920. godine.
Napisao je ukupno tri knjige: “Deset dana koji su potresli svet”, “Ustanički Meksiko” i “Rat u istočnoj Evropi”, u kojoj je i deo o ratu u Srbiji.
O ovom novinaru, Voren Biti je 1981. snimio film “Crveni” koji je dobio Oskara za režiju. Radnja filma vrti se oko života i karijere Johna Rida, novinara i pisca koji se bavio hronikama Ruske revolucije.
Dolina leševa
Rid je opisao sve ono što je video na Gučevu, nakon krvavog okršaja srpske i austro ugarske vojske.
“Hodali smo po mrtvima, tako mnogo ih je bilo, ponekad bi nam noge upale u jame trulog mesa, drobeći kosti. Iznenada su se otvarale rupe koje su vodile duboko unutra i po kojima je vrvelo od sivih crva. Na jednom mestu polupojedeni skeleti jednog Austrijanca i jednog Srbina bili su spleteni, ruku i nogu obavijenih jedan oko drugog u samrtničkom grču koji ni sada nije mogao da bude razdvojen. Iza austrijskih linija bila je barikada od bodljikave žice, značajna za duh ljudi prikovanih u ovoj samrtnoj zamci – jer to su bili većinom Srbi iz austrijskih slovenskih provincija, uperenim revolverima naterani da se bore protiv svoje braće.”
