Škola i prodavnica zatvorene su davne 1964. godine. Asfalta ima samo do ulaska u selo, dokle dva puta dnevno dolazi autobus. Da bi stigli od kuće do stajališta neki meštani moraju da pešače i po dva kilometra.
– Od ovoga nema gore. Moja supruga Moravka je umrla na Božić, živeli smo od socijalne pomoći od 9.000 dinara. Šta pre da kupimo? Nije imao niko da nam pomogne, a bili smo isto godište. Sada nemam ni sa kim da porazgovaram – jada se Žarko Milanović.
Olga Stevanović živi sama, prima penziju od 4.000 dinara i kaže da ima dana kada nema šta da jede.
Povratak u zavičajJedan od retkih koji ima malo nade u bolje sutra i povratak nekadašnjih žitelja Kalenovca je 78-godišnji Bogomir Milanović, koji se u svoj zavičaj vratio iz daleke Amerike. |
– Mnogo smo radili dok smo bili mladi. Išli smo u mobe i pomagali jedni drugima. Sada teško idem i po selu, a kamoli da nešto radim. Kad nemam šta da jedem, kusam slatko i pijem vodu – iskrena je baka Olga.
Dragan Arsenijević, predsednik Mesne zajednice, koji ima 52 godine, najmlađi je Kalenovčanin. Živi sa majkom Zagorkom, a kada se rodio, kaže, njihovu porodicu je činilo 12 članova.
– Bili smo najbogatija kuća u selu. Imali smo 10 hektara zemlje, baka Stojana čuvala je po 100 gusaka. Pre nekoliko godina vratio sam se iz Valjeva, gde sam radio kao vojno lice. Došao sam ovde zbog mira, čistog vazduha i zdrave vode – priča Arsenijević.
U Jošaničkom Prnjavoru, udaljenom takođe 13 kilometara od grada, situacija je još gora. Niko tačno ne zna koliko ima meštana jer ne postoji mesna kancelarija, ali kažu da ih ima petnaestak. Najveći broj meštana čine sedamdesetogodišnjaci i osamdesetogodišnjaci. Nekada je bilo kuća sa po 20 članova, a sada u celom selu nema toliko ljudi. Autobus decenijama ne dolazi u selo, pa ko želi u grad, mora da pešači po šest kilometara do susednog Lozovika ili Siokovca, odakle putuju autobusom. Mnogi ni to odavno ne mogu.
Srbija, zemlja odlazećih |
– Da mogu da umrem, bilo bi najbolje. Ali Bog neće da me uzme. Sin Milan umro je u četrdeset šestoj godini i ostavio dvogodišnju kćerku Janu. Čekali su je 17 godina i sada je siroče – plačući priča Slobodanka Veljković iz ovog sela.
Emilija Avramović jedna je od retkih koja se pre tri godine vratila u zavičaj jer ju je sudbina na to naterala.
– Svi starci u okolnim kućama su umrli. Nemam ni struju jer su roditelji ostavili dug, pa neće da me priključe na mrežu dok to ne isplatim. A nemam odakle jer nemam nikakva primanja – navodi Emilija.
Sutra – Srbija, zemlja odlazećih (5): Kupovina u kombiju
