Književnica Marija Miketić 2002. godine objavila je svoj prvi roman “Svedoci istinitog boga” čija radnja predstavlja istinitu priču o devojci koja se obrela u kandžama sekte.
Jedan je od osnivača časopisa “Beogradski dijalog” koji se svojevremeno bavio problemom sekti u Srbiji. Za “Vesti” govorila je o iskustvima sa kojima se susrela.
Sa kakvim sudbinama ste se susretali tokom rada na časopisu “Beogradski dijalog”?
– Kao član redakcije, obrela sam se u ordinaciji neuropsihijatra dr Cvetanovića, stručnjaka za satanizam, sa zadatkom da pišem o iskustvima žrtava koje su se doktoru obraćale za pomoć. Najčešće se radilo o osobama iz disfunkcionalnih porodica, ali bilo je i dosta mladih koji su samo zalutali u neku sektu na svom bogotražiteljskom putu. Nažalost, sekta ih je u potpunosti izmenila. Sećam se jedne devojke koja je odlazila kod samoproklamovanog belog maga iz jednog mesta u unutrašnjosti Srbije. Pričala je kako se šeta u beloj haljini, navodeći svoje sledbenike na seksualne orgije i prikupljanje novca za interese sekte. Upamtila sam i roditelje mladića koji je iz ljubavi prema svom guruu promenio pol i prekinuo sve odnose sa biološkom porodicom. Oni su nam se obratili za pomoć, ali mi smo bili nažalost nemoćni da bilo šta učinimo.
Da li su izbavljenja iz kandži sekte moguća?
– Izbavljenja su zaista retka pojava. Moguća su samo kod psihološki snažnih ličnosti koje su uspele da sačuvaju makar neke delove svoje ličnosti. U romanu “Svedok” opisala sam kako se spasla devojka iz jedne takve grupacije. U žaru propovedničke revnosti našla se u jednom pravoslavnom manastiru kako bi i monahe zavrbovala. Imala je želju da unutar organizacije napreduje na statusnoj lestvici. Ali ono na šta nije računala je pravoslavlje. Duhovnik manastira, u romanu nazvan jeromonah Aleksije, stvarna je ličnost. Njegova harizma i duhovnost pokrenuli su genetski kod u devojci koji je bio ugušen sektaškim učenjem, ali nije i nestao. Duhovni put njenih predaka ukazao se pred njom, a svakodnevni duboko teološki razgovori sa duhovnikom naveli su je da posumnja u “nauku” koja joj je ponuđena. Put izbavljenja, međutim, nimalo nije bio lak. Doveo ju je na samu ivicu zdravog razuma i na ivicu života. Iako je njeno iskustvo usamljeni primer, pruža nadu da je spasenje ipak moguće.
Šta je cilj sekti najčešće?
– Iza njih se krije zla namera, a ona je demonstracija sile i moći. Kao i materijalna korist, naravno. Cilj im je da se omasove i zavladaju, a da pritom imaju sledbenike lišene sopstvene volje i logike. Oduzeti pojedincu lični, profesionalni, nacionalni, verski i svaki drugi identitet, oduzeti mu logično razmišljanje i kritički stav, srušiti im emocionalne mostove sasecanjem društvenih, porodičnih i socijalnih odnosa izvan zajednice je glavni cilj. Prvi korak ta tome je informaciona izolacija. Žrtvi se ne dopušta da se obrazuje niti da čita bilo koju versku literaturu koju nije objavila njihova organizacija. Na taj način se vrlo brzo gubi dodir sa realnošću. Odstranjuju uticaj biološke porodice na žrtvu tako što proriču da će se porodica protiviti da odlaze u sektu, a kada se to i dogodi kao prirodna reakcija, manipulatori stiču poverenje svojih žrtava. Raspiruju kod žrtava osećaj ekskluzivnosti, jer su baš oni ti koji će spasti svet. Sve to daje smisao svakoj žrtvi koju će podneti, a žrtvuju praktično sve: vreme, obrazovanje, društveni status, fizičku i psihičku snagu, materijalna dobra. Ne postoji segment njihovog života koji mogu da zadrže samo za sebe.
Nesrećni kao mete
Da li iz iskustva možete reći koje su to kategorije ljudi podložnije sektama?
– Najčešći plen su osobe koje se kreću na obodu društva, ranjive, neko ko je doživeo traumu, gubitak posla, drage osobe, razvod braka, teško se razboleo. Takve osobe čeznu za utehom, za nečijom pažnjom i lako postaju meta. Prepoznaju se i na društvenim mrežama po statusima koje objavljuju, pa se na taj način same targetiraju. Manipulatori su vrhunski psiholozi, utrenirani da se neprimetno i pod velom dobročinitelja infiltriraju u bilo čiji život. Kako žrtve tako i manipulatori pripadaju svim sferama života, ima ih u prosveti, politici, ekonomiji, medijima.
Znak za uzbunu
Kojim metodama se koriste da vrbuju?
– U vremenu smo kada smo preplavljeni obavezama, nemamo vremena za svoje najmilije. A onda vam se obrate oni kao dobročinitelji koji imaju za vas na raspolaganju sve vreme ovog sveta, da vas saslušaju, ohrabre, oraspolože ili ponude neku knjigu ili pamflet. To je znak za uzbunu i neka vam se odmah uključi alarm u glavi. Sa pojavom interneta posao im je olakšan, obraćaju se direktno nudeći svoje čarobne moći. Ali neće prezati ni da vam pokucaju na vrata ili vas zaustave na ulici. Svet oko sebe posmatraju kao lovilište i vrebaju vam trenutak slabosti da nastupe.
Roditelji, otvorite četvoro očiju
Koji je savet za porodice, kako da pomognu svojim bližnjima?
– Iz straha i najbolje namere, porodica često greši. Na početku propuste da primete prvi znake simpatizerstva prema nekom novom vidu učenja. Uvek pristup sekti počinje indoktrinacijom. Postavljaju se određeni postulati, menja se pogled na okolinu, kritikuje se moral i zagovara kazna za grehe. Kasnije, kada dete duboko uđe u sektu, roditelji greše tako što sad oni preuzimaju ostrašćeni zanos izbavitelja, pa prete, morališu, ali sve to više nema nikakvog efekta jer je dete već prošlo kroz proces “ispiranja mozga”. U ovakvim slučajevima zaista je važno potražiti pomoć stručnjaka koji će ukazati kako se treba ponašati i koji koraci preduzeti.
