Na vojnom aerodromu u blizini Kumanova, 9. juna 1999. godine, posle 78 dana NATO agresije – prve vojne invazije najmoćnijih zemalja sveta na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata, potpisan je Kumanovski sporazum.
Pregovori o tekstu tog sporazuma trajali su pet dana, a potpisali su ga general Vojske Jugoslavije Svetozar Marjanović, general MUP Srbije Obrad Stevanović i britanski general Majkl Džekson u ime novouspostavljenih mirovnih snaga UN-Kfor.
Bio je to presedan rata bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, ali i izvan Osnivačkog ugovora NATO koji je ovaj savez karakterisao isključivo kao “odbrambeni”. Agresija započeta 24. marta 1999. završena je 9. juna donošenjem Rezolucije 1244 SB UN o prekidu sukoba i kumanovskim Vojno-tehničkih sporazumom koji je označio prekid svih neprijateljstava. Jedan od aktera potpisivanja, policijski general Obrad Stevanović ističe da je Kumanovski sporazum i danas predmet različitih – protivrečnih ocena.
– I dalje je ključno pitanje da li su naše snage tada potpisale kapitulaciju, a to je bio klasičan akt o miru na koji smo stavili svoje parafe zato što je ne samo garantovao prestanak međunarodnog oružanog sukoba i obustavljanje NATO agresiju na SRJ već i što je ovim obavezujućim dokumentom garatnovan državni suverenitet i teritorijalni integritet SRJ i Srbije na Kosmetu. Srbija je u zamenu prihvatila raspoređivanje u južnu srpsku pokrajinu ne snaga NATO, već misije Kfora pod okriljem UN koje su se obavezale na demilitarizaciju OVK, povratak prognanih i stvaranje i održavanje bezbednog okruženja za sve građane KiM – ističe general Stevanović.
On je bio jedan od učesnika okruglog stola koji već godinama unazad organizuje Beogradski forum za svet ravnopravnih i Klub generala i admirala Srbije.
General Obradović je istakao da su ključni problemi Sporazuma iz Kumanova njegovo nepotpuno sprovođenje, ali i zloupotreba.
– To je uzrokovalo produženo nasilje OVK u prisustvu međunarodnih bezbednosnih snaga, život građana KiM u strahu od terorizma i nebezbednosti i podršku stvaranju i priznavanju samoproglašene Kosovo i oružanih snaga tzv. Kosova – naglašava Stevanović.
General-major u penziji, dr Luka Kastratović ističe da je narod odbranom od agresije NATO zadivio ceo svet.
– Srbija je kao i uvek u istoriji pokazala da narod koji se bori za slobodu i u nemogućim uslovima ne može biti poražen. Između ostalog i ova poruka posebno smeta “demokratskom” Zapadu. Ne smemo zaboraviti da nas je napalo 19 tada najmoćnijih zemalja, da NATO u agresiji nije ostvario cilj, a trebalo je da nas pokori-okupira za tri do pet dana kao poklon jubilarnoj, pedesetoj godišnjici osnivanja NATO. Taj naš uspeh je još značajniji kada imamo u vidu činjenicu da smo tada bili sami, bez saveznika, kao i u ekonomskim sankcijama 1992. godine – ocenjuje general Kastratović i dodaje da je otpor u agresiji NATO “veliki kapital Srbije”.
– Taj primer otpora agresoru i borbe za slobodu ističu sve slobodoljubive zemlje i narodi sveta. S druge strane, NATO je umesto primene Rezolucije 1244 činio sve suprotno uključujući i nesprečavanje pogroma 17. marta 2004. Zbog svega toga, Kosovo i Metohija za nas treba da je privremeno okupirana teritorija – ističe general Kastratović.
Prodor na Istok
Predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, jedan od najuticajnijih jugoslovenih diplomata, Živadin Jovanović ističe da je agresija NATO “imala geostrateške ciljeve vezane za ekspanziju NATO na Istok”.
– Agresija NATO predstavljala je tačku preokreta ka globalizaciji intervencionizma, zaobilaženju UN i rušenju sistema bezbednosti uspostavljenog na rezultatima Drugog svetskog rata. NATO je od odbrambenog pretvoren u ofanzivni savez. Od tada, vodeće sile Zapada nastoje da univerzalne principe međunarodnog prava zamene “pravilima” po meri svojih geopolitičkih interesa. Posledica te politike je da u Evropi danas ima daleko više stranih vojnih baza i oružanog arsenala, uključujući i nuklearno nego što ih je bilo na vrhuncu Hladnog rata – istakao je Jovanović.
Povratak civila
Sporazumom iz Kumanova predviđen je i povratak određenog broja pripadnika osoblja SRJ i Srbije, što je potvrđeno i Rezolucijom 1244. Međutim, to nikada nije realizovano.
I dok Priština tvrdi da su svi prognani “dobrodošli”, u praksi se dešava suprotno: suočavaju se napadima, pljačkama, pretnjama, uzurpacijom imovine i hapšenjima za navodne ratne zločine.
Dragica Gašić, prvi srpski povratnik u Đakovicu, grad u kome je pre sukoba 1999. godine živelo oko 12.500 Srba, i dalje živi u uslovima koju su najsličniji zatvorskim.
Prema podacima Vlade Srbije, u Pokrajinu se vratilo svega 1,9 odsto Srba, što je najmanja stopa povratka od svih postkonfliktnih područja u svetu. Prema podacima koje iznose predstavnici Kancelarije za KiM, podneto je oko 70.000 zahteva po pitanju uzurpirane imovine.
