Zakon o presađivanju ljudskih organa stupio je na snagu 2. avgusta prošle godine. Verovalo se da će sa nekim novinama doprineti većem broju donora, ali se to nije desilo.
Uoči usvajanja zakona, mediji su najavljivali da će umesto informativne, biti uvedena pretpostavljena saglasnost, odnosno da su svi građani potencijalni donori, izuzev ukoliko se za života ne izjasne suprotno.
U glavama nepoverljivih ljudi to je automatski stvaralo sliku kako se na bolničkoj postelji proglašavaju moždano mrtvima, dok im se “bela mafija” nadvila nad operacionim stolom i gleda šta bi od još toplih organa moglo da se plasira na ilegalnom tržištu trgovine ljudskim organima.
Ispostavilo se da usvojeno zakonsko rešenje predviđa da porodica na kraju daje poslednju reč.
Upravo je strah od manipulacije ljudskim telom na vrhu liste razloga zašto ljudi nisu spremni na doniranje organa (25%). Sledi nepoverenje u sistem (21%), pa tek onda religiozni razlozi (7%). Moglo bi se reći da je neinformisanost nešto što objedinjuje sve navedene razloge.
Bez iskoraka
Profesor dr Dušan Šćepanović već godinama ponavlja jednostavnu činjenicu važnu za transplantacionu granu medicine – ako nema organa, nema transplantacije, pa ni nove šanse za život za najteže pacijente.
A Srbija je pri dnu lestvice po broju donora. Za poznatog dečjeg hirurga i urologa, šefa prvog tima za transplantaciju koštane srži kod dece, ovaj sumorni podatak ne predstavlja iznenađenje. Kada je prošle godine usvajan zakon, upozoravao je da se sa novim paragrafima ne pravi iskorak napred. I to se pokazalo tačnim.
– Više je razloga zašto smo na dnu lestvice po broju donora. Pre svega imamo višegodišnju slabu organizaciju, zatim mali broj donor bolnica, samo sedam od 76. I što je veoma bitno, ne postoji informacioni sistem, što znači da nema ni jednakog ni pravičnog usmeravanja organa, pa samim tim ni vere građana da će organ donora dobiti onaj pacijent kome je u datom trenutku najpotrebniji – navodi dr Šćepanović.
Tim za unapređenje transplantacije organa u Srbiji (TUTOS), na čijem je čelu, svojevremeno je na 112 strana napisao šta sve treba da se uradi kako bi se odmakli od sumorne statistike i sustigli razvijene zemlje, okupljenje u Eurotransplantu.
I sadašnji program transplantacije u Srbiji se u više od 90 odsto detalja zasniva se na onome što je pokrenuo ovaj tim stručnjaka, ali su izostali neki ključni detalji zbog kojih, kako kaže dr Šćepanović, Srbija sa 5,8 donora 2013. spala u 2019. na 2,3 donora na milion stanovnika.
Profesor Šćepanović, i sam transplantirani pacijent, nije od onih koji se mire sa tim. Mogao je kao mlad penzioner, sa ugrađenim novim srcem i elanom koji čovek dobije kada se ponovo rodi, da uživa sa svojim unucima, ali je on upregao svu energiju da nadležnim institucijama i laičkoj javnosti objasni zašto je važno da Srbija bude u Eurotransplantu, kako organizacijom i dostupnošću podataka razbiti predrasude i ljudsku sumnjičavost.
Elektronski registar
Insistira na hitnim izmena prošlogodišnjeg Zakona o transplantaciji ljudskih organa. Između ostalog, predlaže da se ukine sadašnje pravo dvostrukog veta – i donora i porodice. Traži da se uvedu dve vrste donorskih karti – jedna za moždanu smrt, a druga za smrt srca. Razlog za ovo je i taj što SPC prihvata transplantaciju sa živog čoveka, a ne priznaje koncept moždane smrti. Potpisivanje obe kartice ukida pravo veta porodice na doniranje.
U slučaju da nema pisanog dokaza o nedoniranju odlučuje porodica. Predlaže, takođe, i da pre stavljanja na listu kandidata, članovi uže porodice, baš kao što imaju pravo veta, imaju obavezu potpisivanja donorske karte.
– Obavezno se uvodi elektronski registar donora i kandidata (ERDK). Mi smo ga i napravili još 2013, ali niko od nadležnih nije hteo ni da pogleda, a kamoli da ga uvede. Neophodna je precizna evidencija transplantiranih, kao i javna kontrola i objavljivanje rezultata na mesečnom nivou – ističe dr Šćepanović.
Upravo bi jedinstveni i centralizovani registar donora i pacijenata omogućio brzo i pravično usmeravanje (alokacija) organa. To podrazumeva pronalaženje adekvatnog donora za svakog primaoca sa liste čekanja, maksimalnu optimizaciju ukrštanja između donora i primaoca, da bi se poboljšala prognoza i duže preživljavanje nakon transplantacije.
Izostanak vidljivosti ili, kako se to moderno kaže, transparentnosti celog postupka, jedan je od ključnih razloga zašto su građani toliko nepoverljivi prema zaveštanju organa.
Pokušali smo da dođemo do zvaničnih podataka koliko pacijenata u Srbiji čeka na organe i koje, ali smo bili zatečeni da Uprava za biomedicinu, institucija u okviru Ministarstva zdravlja nadležna za primenu zakona o presađivanju ljudskih organa, nema ni svoj sajt, a kamoli tabelarni prikaz ovih podataka.
U Transplantacionoj mreži Srbije, na čijem čelu je dr Šćepanović, kažu da za prošlu godinu, recimo nemamo podatke o broju umrlih, odbačenih organa i komplikacija u slučajevima transplantacije jetre, baš kao da je državna tajna.
Odgovor “nevernim Tomama”
Dr Šćepanović je najagilniji promoter doniranja, i to radi toliko srčano, da kada ga je jedan čitalac na internetu prozvao da je sebi mogao da priušti novo srce u inostranstvu zato što pripada univerzitetskoj eliti, istog trena u dahu odgovorio:
“Kao deo te ‘univerzitetske elite’ nisam mogao da nađem spas u svojoj zemlji, već sam morao da prodam kuću i lečenje platim sam! Ja, koji sam operisao i spasao hiljade dečjih života! Tadašnji vlastodršci u zdravstvu, funkcioneri sekte G17+ MZ Tomica Milosavljević, moj kolega sa godine i direktorka RFZO Svetlana Vukajlović, odbili su da mi plate čak i biopsiju srca u Gracu, koja bez puta košta samo 330 evra! Čim sam se vratio u Beograd, odmah sam pokrenuo najširu akciju oko zaveštanja organa i obnavljanja transplantacije srca koja je obnovljena tek sedam godina kasnije! U međuvremenu sam u Gracu, kod prof. Vaslera, poslao čak pet naših građana od kojih su dvoje (M. S. 23g) i (N. M. 15g) dobili nova srce i nov život, a troje, od kojih je jedan bio lekar, nažalost, nisu dočekali organ jer su bili u beznadežnom stanju, lutajući po beogradskim klinikama.”
Šta je Eurotransplant
Eurotransplant (ET) je međunarodna organizacije koja koordinira transplantaciju organa između zemalja članica. U centrali ET u Leidenu, u Holandiji, radi samo 20-ak eksperata na desku. Precizan kompjuterski program sačinjava jedinstvenu listu donora i primalaca, prema jasno utvrđenim zdravstvenim i etičkim kriterijumima. Drugim rečima, ako ste Holanđanin kome treba da se transplantiraju pluća, a u drugoj državi članici ET, na primer u Hrvatskoj, pojavi se odgovarajući donor, dobićete organ. Sve je do tančina organizovano, od prevoza do operativnog zahvata, jer je ovde vreme često ključ uspešnosti.
Članice ET su Belgija, Nemačka, Hrvatska, Luksemburg, Holandija, Mađarska, Austrija i Slovenija. Hrvatska je po broju i uspešnosti transplantacija u svetskom vrhu.
Pre dve i po godine ministar zdravlja Zlatibor Lončar iz Nemačke je objavio srpskim građanima radosnu vest da je Srbija pozvana da bude deo Eurotransplanta. Ne samo što od pridruženog članstva nismo postali članovi ove organizacije, već zbog neispunjenja uslova, između ostalih i ne vraćanja organe u mrežu ET, za srpske pacijente nema organa za transplantaciju. Dr Dušan Šćepanović ističe da je pogrešno uverenje da je broj donora (minimum 10) na milion stanovnika ključni kriterijum za prijem u organizaciju. Kaže da je na prvom mestu organizacija i transparentnost.
– Da se zna referentna ustanova, timovi, da budu javno objavljeni rezultati. Na listama tačno pod šiframa da stoje brojevi bolesnika, bez imena i datuma rođenja. Naša sadašnja organizacija, nažalost, ne valja ništa – kategoričan je dr Šćepanović.
Postupak
Najviše 10 do 14 dana posle moždane smrti odumiru i ostali vitalni organi. I u tom periodu je važno dobiti saglasnost za donorstvo, jer je tada uspeh za transplantaciju i oživljavanje organa u tuđem telu znatno veći.
Anesteziolog na osnovu ključnih znakova, odsutnosti refleksa utvrđuje smrt mozga, a potvrđuju je neurolog, neurohirurg i rendgenolog. Ova specijalna komisija radi nezavisno od tima za transplantaciju. Kada je moždana smrt ustanovljena obaveštava se porodica koja odobrava da se transplantacija organa obavi, ukoliko se čovek za života nije pismeno izjasnio da li želi da bude donor.
Iznenađenje na venčanju
Beki Turni s Aljaske 2016. ostala je bez sina Tristona. Mladić je imao 19 godina i majka je pristala da se njegovi organi doniraju. Dve godine kasnije na svom venčanju ostavila je praznu stolicu za preminulog sina.
Pre nego je izgovorila sudbonosno “da”, mladoženja je do Beki doveo mladog čoveka. Beki je odmah shvatila da pred sobom ima osobu u čijim grudima kuca srce njenog sina. Kada joj je budući suprug dodao stetoskop, to su shvatili i svatovi, a o neobično i dirljivom događaju saznala je i planeta preko fotografija sa društvenih mreža.
