Tokom ovog sportskog leta, bogatog uspehom i kiksevima naših sportista, jedna je trka ostala u zapećku. Ona u kojoj se borimo i pružamo šansu za život.
Savremena medicina uspela je u nečemu što je doskora bilo nemoguće zamisliti – da se od pacijenta sa dijagnozom moždane smrti preuzmu vitalni organi i ugrade u telo drugog čoveka kome se daje šansa za novi život.
Doniranje organa, međutim, teško se “prima” kod nepoverljivih Srba. To je trka u kojoj smo na začelju, u kojoj nerado učestvujemo i za koju nema pobedničkog balkona.
Javni servis u Drugom dnevniku svake nedelje ima prilog o donorstvu. Uključene su poznate ličnosti, razgovara se sa lekarima, prave prilozi sa osobama koje su produžile živote zahvaljujući donorima. Ta medijska akcija RTS-a u saradnji sa Ministarstvom zdravlja traje već godinama, ali sa slabim efektom.
Brojevi su neumoljivi. Broj donora u Srbiji na milion stanovnika je za prvih osam meseci ove godine manji od tri (2,36), što nas smešta na evropsko začelje. U poređenju sa komšijama, ta slika je još pesimističnija. Prema podacima Eurotransplanta za period od januara do kraja avgusta, Hrvatska je imala 34 donora na milion stanovnika i nalazi se u svetskom vrhu. Austrija 26,6, Slovenija 25,3, a severni komšija Mađarska 18 donora na milion stanovnika.
Ali se ne odustaje – tema donorstva vraćena je medijski i ovog leta, kroz bilborde koji su osvanuli u srpskoj prestonici. Ministarstvo zdravlja i Hemofarm fondacija pokrenuli su novu kampanju: “I ja sam donor. Jer navijam za Srbiju.”
Ivana Španović, Maja Ognjenović, Dejan Stanković, Dejan Savić, Branko Lazić, Dragan Škrbić, Zoran Tošić. Svi ovi prekaljeni sportisti i šampionu imaju zajedničku poruku: “U ovoj igri svi smo deo istog tima. Snaga je u nama. Jer jedino zajedno stižemo do cilja. I ja sam donor. Jer navijam za Srbiju.”
Više od poznatih lica i njihovih plemenitih poruka, na nepoverljivu javnost poznatu i po tome što o problemu misli tek kada se desi, utiču konkretni primeri čovekoljublja. Poslednji takav je odluka roditelja da doniraju organe svoje maloletne ćerke, stradale u udesu automobila.
Petnaestogodišnja tinejdžerka K. M. preminula je od povreda zadobijenih u uličnoj trci na ulazu u Kraljevo. Prema prvobitnoj verziji mladi željni adrenalina su organizovali ilegalnu uličnu trku automobila. Druga verzija govori da su se dva automobila trkala, ali bez prethodnog dogovora jer se vozači nisu ni poznavali. Bilo kako bilo, potraga mladih za uzbuđenjem završila se kobno za učenicu drugog razreda Ekonomske škole u Kraljevu.
Devojčica je posle nesreće prevezena u Klinički centar u Kragujevcu, gde su se lekari borili za njen život. Nažalost, povrede su bile smrtonosne. Našla se u stanju moždane smrti iz koje više nije bilo povratka.
U ovakvim trenucima izuzetno je teško prići članu porodice i pitati ga za dozvolu da se doniraju organi. Zbog toga kod nas rade specijalno obučeni timovi lekara. Oni ističu da je dobijanje saglasnosti mnogo lakše kada je porodica o tome razgovarala za života s preminulim ili znala za njegovu odluku.
Možemo samo pretpostaviti koliki je bio šok i bol roditelja stradale devojčice i kako je bilo teško zamoliti ih za donorstvo. Zahvaljujući njihovoj humanoj odluci, njene organe dobilo je troje pacijenata.
U Helsinškoj deklaraciji Saveta Evrope iz 1986. piše da se civilizacijski i kulturološki nivo jedne zemlje i njenog zdravstvenog sistema meri brojem transplantacija. Po ovom kriterijumu, Srbija nema čime da se ponosi. U Upravi za biomedicinu, zaduženoj za nadzor primene Zakona o presađivanju ljudskih organa, poručuju da ako već u sebi ne možete da pronađe motiv da budete donor, imajte na umu da je 20 puta veća šansa da vam zatreba organ, nego da budete njegov davalac.
Koma je nešto drugo
Ljudi često ne prave razliku između kome i moždane smrti. Savremena medicina kaže da iz kome čovek može da se povrati, dok u slučaju kada je mozak mrtav nema povratka. Pojedinim pacijentima u komi neophodni su aparati za veštačko disanje, ali oni imaju određen nivo moždane aktivnosti koja se može izmeriti.
Moždana smrt kao dijagnoza postoji nešto duže od 60 godina, mada i danas možete da naiđete na lekare koji priznaju da je odsudni čas nastupio tek sa prestankom rada srca.
PREŽIVLjAVANjE POSLE TRANSPLANTACIJE
ISTO ZA BUBREG, JETRU I SRCE DO 5g
1 god: preko 93%
5 god: Bubreg 85-90%, Jetra 75-80%, Srce 75-80%
10 g: Bubreg 75-80%, Jetra 60-70%, Srce 55%
15 god: Bubreg 75%, Jetra 40-50%, Srce 35%
Najduže preživeli:
1. Bubreg 41g (L) – 36g (K)
2. Jetra 35g
3. Srce 31g
Izvor: Eurotransplant i BT
