Šta Srbija, prema vašem mišljenju, treba da uradi?
– Da prestane da vodi politiku nekadašnjeg premijera Vojislava Koštunice, da ne koštunjavi već da podnese zahtev za ulazak u NATO i kraj priče. Siguran sam da u alijansu nećemo ući, jer će nas Albanija blokirati zahtevom da Srbija prizna državnost Kosova. Biće tvrda u takvom stavu zbog svojih građana i nećemo moći u punopravno članstvo NATO-a, ali treba da apliciramo i da to bude naš izraz dobre volje.
Zašto smatrate da nam je bitan ulazak u NATO?
– Pre pristupanja alijansi nećemo moći da uđemo u Evropsku uniju. Takav zahtev se državi ne postavlja kao formalni uslov, ali je praksa pokazala da nijedna bivša komunistička zemlja nije postala deo EU, a da pre toga nije ušla u NATO. Politika Koštunice koji je propustio priliku kada je Albanija prišla NATO-u, mnogo nas je koštala.
Zbog čega nas je koštala?
– Da smo ušli kada i Tirana i taj glas u Briselu bi bio jako važan, jer taj vojni savez donosi odluke konsenzusom. Članica NATO je uvek u prednosti u odnosu na onu koja to nije, a nama je to bitno i zbog Republike Srpske, koja je sada najvažnije nacionalno pitanje u momentu kada se sve više govori o reviziji Dejtonskog sporazuma. Kada je reč o Bosni i Hercegovini, Turska će kao članica NATO-a, vršiti pritisak, a mi tamo nemamo glas. Može se reći da bez jakog advokata nećemo uraditi ništa, pošto naši odnosi sa SAD nisu dovoljno dobri zbog stava prema Rusiji povodom krize u Ukrajini.
Hoćete da kažete da Rusija, koja je pod sankcijama EU zbog ukrajinske krize, ne može da nam pomogne?
– Bojim se da ove ruske akumulatore za avione koji su nam stigli, kao i pumpe iz Rusije kada je voda od poplava bila isušena, ne platimo znatnim slabljenjem našeg međunarodnog položaja. Onda ćemo opet iza sebe imati međunarodno pravo, uzdržanu Moskvu u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, sede mudre glave koje plaču nad sudbinom Srba i priče o svetskoj zaveri. Mislim da je bolje sprečiti takav tok i politički rešavati probleme. Verujem da će premijer Aleksandar Vučić kao i do sada umeti pametno da povuče pravi potez u pravom momentu.
Čujemo od naših vlasti da pritisaka da uvedemo sankcije Rusiji nema.
– Tačno je da ih u ovom trenutku nema. Možemo da uradimo šta hoćemo po tom gorućem pitanju oko kojeg se Rusija konfrontirala sa Vašingtonom i Briselom, ali će se ta odluka, kakva god bila, odraziti na Srbiju. Bojim se da ne stanemo na pogrešnu istorijsku stranu i da nas zbog toga EU i NATO tretiraju kao neprijatelje. Zato ne treba nikom gurati prst u oko, a to je nekoliko meseci unazad, dobra politika naše Vlade.
Na koju stranu treba krenuti?
– Premijer Aleksandar Vučić je izneo podatak da je 60 do 70 odsto našeg izvoza u EU, a manje od deset odsto u Rusiju. Osim ove važne činjenice, poznato je gde su centri svetskog odlučivanja. To nije Moskva, već Vašington i Brisel. Od tih centara će zavisiti rešenja za Kosovo i Republiku Srpsku. Vlada je do sada išla dobrim putem, ušla u pregovore sa Evropskom unijom i stekla dobar status, a strahujem da se to ne promeni i da zbog Rusije Srbija ne uđe u ozbiljne probleme.
Na kakve bi probleme Beograd mogao da naiđe ako se prikloni istoku?
– Ima naznaka da bi se mogao odigrati brži proces izmene Dejtonskog sporazuma na kojem se temelji BiH i zato je najveći problem Srbije sada Republika Srpska. Ako Beograd ne igra pametno to bi moglo da krene na štetu Srba. Izbalansirani državni stav prema ukrajinsko-ruskom problemu ne pomaže nam, jer Rusija nije u poziciji onog koji odlučuje. Uostalom ne treba smetnuti s uma da Moskva uvek pokušava da odradi svoj interes na naš račun. Nadam se pameti naše vlasti.
Mogu li najave Srbije da će ubuduće oštrije reagovati na upade kosovskih Albanaca šumokradica proizvesti nove trzavice Beograda i Prištine?
– Ne verujem, jer je reč o klasičnom kriminalu, kojem političari sa kosovske strane neće držati stranu. Albanci su pripucali i nažalost stradao je pripadnik žandarmerije, a to nije ni politika, ni državna represija. To je krađa velikih razmera i udar kriminalaca na policiju, pa nijedan Albanac ne bi mogao da kaže da se njihova prava krše. Ta situacija se ne može ispolitizovati, ali možda mogu da nastave s nekakvim akcijama.
Može li doći do novih incidenata Albanaca na jugu Srbije?
– Albanci uvek usklađuju politiku sa velikim silama i ne izleću se bez podrške. Poznato je i da napadaju Srbiju kad je slaba, pa ukoliko je stabilnija i u boljim partnerskim odnosima sa velikim silama, toliko su mirniji.
Kako komentarišete hapšenja srpskih političara na severu Kosova?
– Nečuveno je hapšenje Olivera Ivanovića i držanje u pritvoru pola godine, jer se čekaju nekakvi dokazi protiv njega. Ne mislim da iko treba da bude zaštićen ako je kriv, ali u Ivanovićevom slučaju sam gotovo siguran da je reč o nedopustivom političkom pritisku pod vidom sudskog procesa i strahujem da će ga procesuirati bez valjanih dokaza.
Da li bi se takav sled događaja odrazio na prilike na severu Kosova?
– Ako se hapšenja Srba bez osnova nastave, destabilizovaće tamošnje prilike. Pokazalo se da je Haški tribunal koji je trebalo da utvrdi individualne krivice i donese pomirenje posle sukoba, u stvari doneo još više nevolja i ogorčenost što se za zločine najviše sudilo Srbima. Na slučaju hrvatskog generala Ante Gotovine se pokazalo da je bolje bilo da mu Tribunal nije ni sudio. Oslobođen je optužbi i ispalo je da u Hrvatskoj Srbi nisu ubijani, već su izvršavali samoubistvo i nije bilo ni etničkog čišćenja, a kolone izbeglica nisu krenule ka Srbiji da sačuvaju glavu, već su dobrovoljno otšetali sa vekovnih ognjišta.
Kako gledate na najave o formiranju suda za albanske zločine počinjene na Kosovu?
– To je dobra ideja, mada smo videli farsu u Haškom tribunalu, gde se albanskim vođama sudilo pošto je proteklo mnogo vremena od zločina, a svedoci su u međuvremenu zastrašeni ili pobijeni, pa su zločini nad Srbima i drugim nealbancima ostali nekažnjeni. Iako ratni zločin ne zastareva, nisam siguran da na valjan način taj sud može da ih osudi. Bolje je da nema presuda nego da budu oslobađajuće.
Doktor za bezbednostZoran Dragišić je rođen u Beogradu 1967. Završio Fakultet civilne odbrane i Pravni fakultet u Beogradu, gde je i magistrirao 1998. na temu "Međunarodnopravni položaj učesnika nemeđunarodnih oružanih sukoba". Na Pravnom fakultetu je 2004. odbranio doktorsku disertaciju "Pravno-politički status nacionalne bezbednosti". Od 1994. radi na Fakultetu bezbednosti, gde kao vanredni profesor predaje političke sisteme, osnove bezbednosti i bezbednosni menadžment. Programski je direktor Međunarodnog instituta za bezbednost. Objavio je dva udžbenika, tri monografije i više od 30 radova o bezbednosnom menadžmentu, međunarodnoj bezbednosti, sistemu nacionalne bezbednosti, upravljanju i kontroli sistema bezbednosti i odbrani od terorizma. Govori engleski jezik. Oženjen je i ima jedno dete. |