Srbija bolja od Kanade za život

Lična arhiva

Vladan Stoiljković, šerif u kanadskoj pokrajini Alberta i nekadašnji pripadnik elitne 63. padobranske brigade, koji je gotovo ceo rat proveo na samoj granici sa Albanijom, učestvujući u herojskoj bici na Košarama, kaže za “Vesti” da se sa porodicom, suprugom Brankom i sinom Vukom za stalno vratio u Srbiju ističući da je Kanada dobra zemlja za život, ali da je Srbija definitivno bolja. “Vesti” su već pisale o ovoj junaku sa Košara koji je od 2015. godine šerif za pokrajinu Alberta.

– Da me niko pogrešno ne razume. Kanada je odlična za život, ali Srbija je definitivno bolja. Vratili smo se jer želimo da podižemo dete po našim, srpskim aršinima, tamo gde su mu baba i deda, stric i strina. Ima u Kanadi dosta mogućnosti za uspešan život, ali tamo ste objektivno sami. Ljudi su otuđeni, a to se posebno vidi kod odrastanja dece. Postoje stroge norme koje su za naš mentalitet neverovatne. Sin me pre nekoliko dana pita: “Tata, da li mogu da delim doručak sa drugarima?”. U Kanadi je tokom pandemije kovid to bilo potpuno zabranjeno, kao i grljenje ili “baci pet” – priča Stoiljković koji je trenutno u Alberti gde završava neke formalnosti kako bi se za stalno preselio u Srbiju.

Golobradi na frontu

Stoiljković kaže da je drugi, ništa manje važan razlog što se sa porodicom vratio u Srbiju taj što u Srbiji vidi progres.

– Možda to nekome ko živi u ovoj zemlji promakne, ali meni, koji sam dolazio na godinu-dve, taj ogroman pomak, u pozitivnom smislu je očigledan, posebno poslednjih 10-12 godina. Želimo da doprinesemo boljitku ove zemlje. Ako sam to činio u ratu i supruga i ja možemo još više sada, kada se zemlja ubrzano razvija – priča Stoiljković.

Kaže da još nije odlučio čime će se konkretno baviti u Srbiji.

– Imam nekoliko ideja, ali ne žurim. Supruga je završila diplomatiju na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i aplicirala na nekoliko mesta za posao, ali za sada neuspešno. Nadam se da će sve biti u redu jer je i njoj bitno da doprinese ovoj zemlji, a znam da je i Srbiji važno da u ovako osetljivom trenutku ima pouzdane, kvalifikovane ljude – kaže Stoiljković.

Pre nekoliko dana navršilo se 25 godina od početka bitke na Košarama. Stoiljković je kao pripadnik 63. padobranske brigade učestvovao u herojskom otporu srpske vojske na samoj granici sa Albanijom.

– Za mene je bitka na Košarama definitivno drugi Kosovski boj. Bitka gde smo pokazali, gde je grupa golobradih mladića pokazala, kako se brani i kako se voli zemlje, gde smo pokazali da smo se suprotstavili mnogo jačem neprijatelju, brojčano, oružano… Pokazali smo da niko od nas nije hteo da se pomeri ni jedan metar. Zato je to bitka koja definitivno treba da uđe u udžbenike, da se mladim naraštajima pokaže kako se voli i kako se branila zemlja – ističe Stoiljković.

Objašnjava da su specijalci 63. padobranske brigade na Košare stigli 11. aprila – tri dana nakon što je iz pravca započela vazdušno-kopnena ofanziva NATO.

– Nije bilo jednostavno popeti se do ove karaule jer je bilo snega, blata, a nije bilo moguće koristiti vozila. Uz brdo smo pešačili pet-šest sati. Na putu smo zaticali razbacanu vojnu opremu, a što smo prilazili bliže i kratere od mina i granata… Čim smo došli na Košare, u reonu Šabani livada ušli smo u borbu. Bilo je to 5.20 časova. Znate kako znam? Upao sam u sneg do pojasa i u pokušajima da izađem, rukav leve ruke mi se povukao i tako sam video koliko je sati. Eto, to je detalj koji čovek nesvesno upamti – priča.

U grotlu pakla

Ističe da je jako teško izdvojiti neki događaj sa Košara jer su borbe bile svakodnevne.

– Ako možete nekako da zamislite pakao, e onda su Košare bile grotlo tog mesta. Tako mi je najlakše da opišem slike koje pamtim – objašnjava Vladan.

Kaže da je za njega najteže bilo između 10. i 11. maja kada su prostor Košara zasule kasetne bombe.

– Te večeri smo se pripremali za akciju oko Maja glave. Major pod čijom smo komandom bili okupio nas je ispod neke cirade da pokaže kojim pravcima ćemo krenuti, na šta treba da obratimo pažnju, šta su nam ciljevi. Za podršku nam je dodeljeno oko 100 vojnika koji su tek stigli. Rekli smo im da uđu u naše zemunice kako bi se odmorili nekoliko sati.

Stoiljković kaže da je napad na njihove položaje došao iznenada. Oko njih su se začule eksplozije i varnice.

– Čuo se zvuk nalik na riku volova. Ležao sam priljubljen na zemlju, a osećao kao da lebdim oko 20 santimetara iznad zemlje i da me neka sila ljulja levo-desno. Kada je kanonada prestala, kada je sve utihnulo, počeli su da se čuju dozivanja i vapaji ranjenih. Bunker u kome smo spavali više nije postojao. Pored mene je ležao mrtav vojnik. Drugi se nekako pridigao i kada sam ga pitako kako je, odgovorio je: “Nemam prst”. U našoj blizini treći vojnik je kašljao i pljuvao krv. Kada smo mu prišli da bi videli gde je rana kako bi ga previli, na leđima smo videli da trougao od gelera, veličine i oblika kao zdenka sir. Uspeo je samo da izgovori: “Majko moja, ja umreh”. Tada je izadhnuo. Od njega sam uzeo šlem jer je moj tokom napada negde odleteo. Video sam da mi je mali, ali ne razmišljam mnogo o tome. Bitno je da je na glavi – priseća se Stoiljković.

Kaže da kada su počeli da pomažu drugim ranjenicima, na desetak metara od njih zatekli su vojnika kako se prislonio uz neko drvo i drži pušku čiju je cev uperio ispod glave.

– Ne mogu da se setim da li su mu samo jedna ili obe noge bile otkinute. Mislim da je rekao: “Šta će mi život kada više nemam noge”, i povukao obarač – seća se Stoiljković.

Potok krvi

Sa drugim vojnicima, Stoiljković je celu noć 11. aprila izvlačio ranjene i poginule u podnožje karaule. Kada je svanulo shvatio je da je ta staza kojom su išli natopljena krvlju.

– Oko nas više nije bilo ni drveća, ni lišća, grana… Zemlja je bila toliko rastresita, mekana, kao ona u kojoj se sadi cveće. Kada se razdanilo video sam da je staza kojom smo snosili saborce bila skroz krvava. Kao da je potok krvi tekao. Bio je sneg, sve se videlo. Moja uniforma je bila toliko natoljpljena kvrlju da sam sav bio mokar od krvi. Definitivno, za mene je to jedan od, ako ne i najteži događaj – naglašava Stoiljković.

Ranjen 3. juna

Vladan Stoiljković je na Košarama bio sve do 3. juna 1999. kada je ranjen. Sa dvojicom saboraca iz jednice je pošao u izviđanje, na samu granicu sa Albanijom.

– Videli su nas pre nego mi njih. Video sam vojnika kako leži u crnoj uniformi i drugog kako stoji iznad njega. Poslednje čega se sećam je da sam video barutne cevi iz njegove cevi i kako od siline udarca padam i gledam svoje čizme. Dobio sam metak u glavu. Probio je šlem i napravio mi zarez na glavi – priča naš sagovornik.

Kaže da su njegovi saborci u prvom trenutku mislili da poginuo. Tek kada je završen obračun sa neprijateljem došli su po njega i shvatili da je još živ.

– Duboko verujem da mi je taj šlem od vojnika koji je poginuo spasao život. Štit oko šlema je bio uži, pa je šlem bio iznad predviđenog položaja. To me je spasilo – kaže Stoiljković.

Posao kao na filmu

Vladan Stoiljković je šerif u Alberti od 2016. godine. Ističe da je to težak i odgovoran posao, ali profesija koji donosi prestiž u društvu.

– Biti pripadnik zakona u Kanadi je privilegija i ujedno je jako težak i odgovoran posao. Taj posao ovde nosi veliku odgovornost i opasnost na ulici, ali je malo drugačije nego u Srbiji. Ovde se stvari odvijaju kao na filmu. Ima privilegija, posebno status u društvu, u srpskoj zajednici i crkvi. Drago mi je da mogu da pomognem našim ljudima – ističe Stoiljković.

Priče iz Sajberije

Na pitanje koliko Kanađani uopšte znaju za događaje na Kosovu, a posebno na Košarama objašnjava da uglavnom misle da je Srbija – Sajberija, pa se iznenade kada saznaju da nije.

– Iznenade se i kada im ispričam o istoriji Srbije. Posebno o periodu agresije na našu zemlju kada je jedna mala zemlja bila dovoljno ponosna i hrabra da se 1999. godine suprotstavimo celom NATO-u.

Medački džep

Stoiljković kaže da je i sam bio iznenađen kada je saznao da je njegov pretpostavljeni u policiji neko ko je ne samo upoznat sa situacijom na Balkanu, već i da je i sam, kao pripadnik “plavih šlemova” u sklopu UNPROFOR-a učestvovao u odbrani srpske zajednice tokom akcije hrvatskih snaga u Medačkom džepu 1993. godine.

– Kada smo se upoznali, rekao mi je nešto što mi danas prija: “Srbi su jedini poštovali dat dogovor od sve tri zaraćene strane u Medačkom džepu.” Ali, dosta Kanađana ne zna šta se desilo. Nisu znali čak ni da je najveća kanadska bitka posle Korejskog rata bila upravo događaj u Medačkom džepu kada su se kanadski vojnici sukobili sa hrvatskim u odbrani civila, Srba. O tome je napravljen i film “Kanadski tajni rat”. Ta jedinica koja je zaustavila Hrvate u ratnim zločinima je dobila orden Ratne časti i Medalju za hrabrost lično od kraljice pre desetak godina – sa ponosom ističe Stoiljković.

Zastava brigade

Stoiljković je među četvoricom veterana 63. padobranske brigade iz Kanade koji su učestvovali u nesvakidašnjem poduhvatu pripadnika ove jedinice u kome je zastava obišla zemljinu kuglu. Na Dan državnosti Srbije, februara 2021. godine zahvaljujući njima, zastava veterana 63. padobranske brigade razvijena je i na Nijagarinim vodopadima i to uz prisustvo srpskog ambasadora i konzula, ali i gradonačelnika obližnjeg grada Niagara Fols. Stoiljković je, da bi to učinio avionom prešao 3.500 kilometara.