Ali ko da bude mama državi Srbiji! Da joj kaže da se ne ponižava pred susedom, da se njeni predstavnici ne izvinjavaju i zašta nisu krivi i da ne veruju na reč onima koji su joj u prošlosti više puta radili o glavi. Da joj došapne da u međudržavnim odnosima ne važi "pametniji popušta" i da lakovernost nije vrlina kao što je Srbija gaji prema susednoj Hrvatskoj.
Poslednjih godina napunio se kofer dokazima tog svojevrsnog mazohističkog odnosa Beograda prema zapadnom komšiji. Ni kada je bivši premijer Koštunica, odlazio u Zagreb domaćini se nisu preznojavali od insistiranja ovog nazovi srpskog nacionaliste, na diskriminatorskom položaju preostalih Srba u Hrvatskoj, njihovoj oduzetoj imovini, stanarskim pravima… ali je zato morao da koristi sve svoje demagoške-retoričke sposobnosti ne bi li izbegao da se izvini hrvatskom narodu. Sanaderu u Beogradu, s druge strane, niko nije tražio izvinjenje za stotine hiljada prognanih Srba, a bivši hrvatski premijer osećao se opušteno i samouvereno, kao svoj na svome.
Naivno smo poverovali da će nam iz Zagreba zaista poslati prevode svih onih 250.000 stranica propisa neophodnih za članstvo u Evropskoj uniji. Hvalile su se komšije kako će nam tako uštedeti milion evrića, a zahvalnim Srbima ne bi smetale ni novokomponovane kovanice hrvatskog novogovora. Ispostavilo se da je sve bila, što bi klinci rekli, "navlakuša" i da iz Zagreba nije stigla nikakva gomila papira sa prevodom.
Znali smo da će Hrvatska među prvima priznati Kosovo, ali smo opet bili zatečeni kada su njihovi mediji pre dva meseca otkrili da će biti jedina zemlja iz regiona koja će se uključiti u usmenu raspravu pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Kao pravi latini šutali su sve do pre dva dana kada su u Hagu žestoko progovorili nalazeći pravno uporište za šiptarsku secesiji u ustavu iz 1974. godine, a moralističko u "srpskom teroru" nad jadnim Albancima.
Na sve to, srski ministar Vuk Jeremić kaže da "sama činjenica da se Hrvatska prijavila za raspravu predstavlja razočaranje". Isti onaj Jeremić koji je u Zagrebu "razapet" samo zato što se usudio da pomene etničko čišćenje Srba.
Da li posle svega Hrvatska može da nas razočara? Koliko puta treba da nas proteraju, ubijaju, prevare, nasamare, pokradu, da nam prodaju "muda za bubrege", da bi sve što dolazi iz Zagreba primili sa debelom rezervom. Zar treba da budemo zatečeni kada Hrvatska bude uslovljavala ulazak Srbije u EU? Jer, bože moj njihovi zvaničnici su govorili "Hrvatska Srbiji neće biti Slovenija". Zar treba verovati Mesiću i njegovim naslednicima koji nam drže moralističku bukvicu na svakom koraku, dok su i posle 15 godina od završetka rata kolektivni centri puni prognanih Srba iz Hrvatske.
Verovati Mesiću koji je na isteku funkcije predsednika Predsedništva SFRJ poručio "Ja sam obavio svoj zadatak. Jugoslavije više nema", a karijeru predsednika Hrvatske okončava zvaničnom posetom Prištini na – pravoslavni Božić, vrhunac je mazohizma. Samo kada nisu imali priliku, Hrvati nas nisu zeznuli. Na nama je da im to dalje ne dopuštamo ili da okončamo u Domu za nezbrinute države.
