Jedan od mojih dugogodišnjih prijatelja sa kojim se, kada su politika i kultura u pitanju, često svađam, otkada ga znam tvrdi da je Katolička crkva najjača i najbolje organizovana politička organizacija na svetu. Tu smo skoro istomišljenici i u širem društvu nas dvojica po pravilu ostajemo sami u gornjoj tvrdnji. Drugi drže da zastranjujemo i precenjujemo jednu versku zajednicu koja, bože moj, ima i političke ambicije, ali svakako ne i želju da vlada svetom. Gde je istina?
Mali je ovo prostor da se pobroje samo osnovni elementi koji bi poslužili za raspravu na ovu temu i zato ću, krajnje sažeto, izneti kako gledam na slučaj iz Austrije – a to je povod za tekst koji čitate – gde je bečki kardinal Kristof Šenborn ovih dana ponudio Srbima i ostalim pravoslavcima mogućnost korišćenja katoličkih crkava. Pa to je divno, reći će neko od vas. Šta fali?
Onima koji to pitaju svakako fali poznavanje istorije. Pre svega kardinal Šenborn, kao ni ostali kardinali u katoličanstvu, ništa ne radi na svoju ruku, a sve što krupnije radi (ovo je svakako vrlo krupna stvar) radi po nalogu.
Katolička crkva, nije nikakva tajna, nalazi se u velikoj krizi; broj vernika koji redovno idu u crkvu opada strahovitom brzinom; vera među mladima je sve slabija; ubrzani tempo života nameće brige i obaveze koje ostavljaju sve manje vremena za duhovne potrebe…
U takvoj situaciji potraga za novom "klijentelom" vrlo je jednostavna; najlakše je krenuti raširenih ruku prema onima koji takođe pripadaju hrišćanstvu, a za to su, u globalnom pristupu, najpogodniji pravoslavci. I tu se vraćamo na gore spomenutu historiju.
Bolje obavešteni, da ne kažem obrazovani, znaju da je unutar Katoličke crkve veoma dugo funkcionisao institut "unijatstva" koji je baš na prostorima Balkana, a svakako na prostoru bivše Jugoslavije, iza sebe ostavio strašne posledice koje i danas proizvode mržnju, netrpeljivost i raskol među katolicima i pravoslavcima.
Unija Katoličke crkve i nekoliko pravoslavnih crkava potpisana je 1438. godine u Firenci i podrazumevala je ujedinjenje navedenih hrišćana, ali pod kapom Vatikana. Nekoliko autokefalnih pravoslavnih crkava potpisalo je Uniju, ali su kasnije povukli potpise. Delovi tih crkava ostali su na principima Unije.
Tako smo, uzmimo, u zapadnoj Hercegovini i Dalmatinskoj zagori dobili unijatske zajednice, parohije u kojima su Srbi prihvatali papu kao duhovnog poglavara, obrede su vršili po pravoslavnoj tradiciji, ali nisu bili u jedinstvu sa svojom dojučerašnjom matičnom Pravoslavnom crkvom. Zvali su ih Srbi krkokatolici. Već u sledećoj generaciji takvi Srbi postajali su čisti katolici, a onda i Hrvati što je Vatikan iskoristio u cilju zaustavljanja širenja pravoslavlja na Balkanu.
Proces prevođenja Srba sa pravoslavlja na katoličanstvo, ili u grkokatolicizam, doveo je do toga da su se bivši Srbi okrenuli protiv svojih doskorašnjih sunarodnika, čak i rođaka, i to do linije otvorene mržnje.
Mnogi ne znaju pa ću stoga podsetiti; više od 90 posto ideologa i najvećih zločinaca u ustaškom pokretu imali su srpske, pravoslavne korene. Od Ante Starčevića, čiji je deda napustio pravoslavlje i prihvatio katoličanstvo (majka mu je bila čista Srpkinja) pa do osnivača logora Jasenovac Maksa Luburića. Ovaj poslednji, Nemci su ga opisivali kao monstruma, potiče iz srpskog plemena Drobnjaci, sa severa Crne Gore, iz doline Pive.
Hoću reći da ponudu bečkog kardinala Kristofa Šenborna Srbi treba da premere i odvagnu makar desetak puta.
