Srbi su Spartanci 20. veka!

U sklopu obeležavanja 22. godine od agresije NATO na SRJ, Ministarstvo odbrane Srbije objavilo je knjigu „Košare i Paštrik srpski Termopili“, generala Nebojše Pavkovića i kontraadmirala Boška Antića u kojima se do detalja analiziraju dva kopnena pokušaja invazije na Srbiju 1999.

Koatur ovog kapitalnog dela, kontraadmiral Boško Antić u razgovoru za „Vesti“ otkriva mnoge nepoznanice u vezi sa odbranom otadžbine te godine, a posebno kada je reč o iskazanom junaštvu.

Zbog čega poredite bitke na Košarama i Paštriku sa čuvenom bitkom na Termopilima. Nije li to pretenciozno?

– Taj naslov je najadekvatniji istorijskim činjenicama. Borba između saveza grčkih gradova i Persijskog carstva kod Termopilskog prolaza 480. godine pre nove ere, mnogo slabiji Grci su zadržali tri dana Persijance i na taj način dobili vreme za evakuaciju Atine i uspeli da pripreme jače armije. Više od milenijuma kasnije, jedan mali, a hrabar narod se na Košarama i Paštriku sukobio sa desetostruko brojnijim i jačim neprijateljem i uspeo da ga spreči da izvrši kopnenu invaziju. Zato nije nimalo preterivanje reći da su Srbi Spartanci 20. veka. Ali za razliku od Grka koji su imali jednog Leonida, mi smo ih imali mnogo više. Srpski Leonidi su i slavni komandanti Nebojša Pavković, Vladimir Lazarević, Dragan Živanović, Božidar Delić… A Spartanci su članovi komandi, komandanti bataljona, komandiri četa i vodova… Najveći junaci su vojnici i dobrovoljci koji su kao jedan stajali na braniku otadžbine vođeni rečima junaka Tibora Cerne: „Za ovu zemlju vredi poginuti“ i pukovnika Božidara Delića: „Nema nazad, iza je Srbija.“ Svi su oni napojeni duhom i rečima legendarnog majora Gavrilovića koje je izgovorio svojim vojnicima u odbrani Beograda 1915. godine.

Ima li još sličnih primera u istoriji ratovanja?

– Ima sigurno. Izdvojiću samo jedan i to iz nedavne prošlosti. Pune četiri godine moje selo Čekrčići je odolevalo napadima muslimana iz Visokog. Smenjivali su se juriši za jurišima, povijale su se borbene linije, ginuli su borci u rovovima i na kućnim pragovima. Smrt je harala dolinom Bosne i padinama brda na njenoj levoj obali. Junaci se nisu predavali. Selo je postalo simbol srpskog otpora, iako stalno na udaru granata i snajpera muslimanskih snaga koje su položaje srpskih branilaca imali kao na dlanu. Pobijene su i sve životinje s okolnih visova sa desne obale Bosne ali život ovih ljudi niko nije mogao uništiti. Treći pešadijski bataljon Ilijaške brigade je u tim borbama izgubio 106 boraca, ali ovo selo nikada nije palo u ruke neprijatelja. Nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma selo je pripalo Federaciji i Srbi su ga napustili sa svojom Vojskom kao što su to učinili i Srbi sa Kosova i Metohije nakon Kumanovskog sporazuma.

Koje lekcije bi Srbija trebalo da izvuku iz NATO agresije 1999?

– Da bi se uspešno branila zemlja potrebno je, pored borbene tehnike, imati obrazovane komandne kadrove kao što je to imala Vojska Jugoslavije, ali i ono što je na početku školovanja 43. klase Škole nacionalne odbrane rekao tadašnji načelnik Generalštaba VJ general armije Dragoljub Ojdanić: „Svaki pripadnik Vojske koji je branio nacionalne interese i pokazao spremnost da se žrtvuje za slobodu svoga naroda i svoje države treba da se smatra herojem“.

Kada već pominjete Školu nacionalne odbrane, da li je tačno da se gotovo cela 42. klasa zaklela i ispunila zavet da će braniti Kosovo?

– Reč je o generaciji oficira koja je u februaru 1999. godine boravila u Đakovici. Na jednom od sastanaka, generali Nebojša Pavković i Vladimir Lazarević su ih upoznali sa situacijom i jasno stavili do znanja da predstoji agresija. Oficiri su ih pažljivo saslušali, a uveče, na večeri, jednoglasno su izgovorili: „Ako treba svi dolazimo!“. I najveći deo je sa početkom agresije i došao i znatno ojačao komandni kadar Prištinskog korpusa. Ostali su raspoređeni u ostale jedinice Vojske Jugoslavije. Po završetku agresije, a povodom Dana VJ, među unapređenim i odlikovanima je bilo dosta slušalaca i pripadnika Škole nacionalne odbrane.

Jedan od njih je izveo i gotovo nestvaran podvig te 1999. tako što je u jeku bombardovanja celu 252. oklopnu brigadu iz Kraljeva potpuno neopaženo prebacio na Kosovo i Metohiju. Da li se to zaista dogodilo?

– Da, naravno da jeste. To je potpukovnik Mladen Božić, čovek koji je tajno doveo deo 252. oklopne brigade iz Kraljeva na Kosovo i Metohiju. Bio je to nezabeležen podvig u dosadašnjim ratovima. I pored osmatračke tehnike agresora, za koju su Amerikanci tvrdili da mogu pročitati novine koje vojnik drži, prošla je kolona oklopnih vozila natovarena na vagone u skokovima od tunela do tunela. Bio je to pravi podvig – dovesti Brigadu, pored špijunskih satelita, najsavremenijih izviđačkih sistema i avijacije pred nosem planera NATO. Na opšte iznenađenje Brigada je stigla na Kosmet neprimećena.

Bivši predsednik SRJ Momir Bulatović je 2019. godine izjavio da je na Visokoj školi nacionalne odbrane mnogo pre rata uigravan scenario napada na SRJ i da se u 85 odsto pokazao kao tačan? Reč je o vašem radu.

– Reč je o elaboratu koji sam kao rukovodilac i načelnik Škole nacionalne odbrane sačinio za Komandno-štabnu ratnu vežbu Centra vojnih škola „Obuka 97“. Detalje je izradila Katedra operatike Škole nacionalne odbrane, a na vežbi koja je trajala dva dana, sagledane su sve mogućnosti očekivane agresije na SR Jugoslaviju, koja se već tada najavljivala.

Šta ste sve „pogodili“ u ovom elaboratu?

– Na Vežbi je predviđen način dejstva agresora, način naše odbrane…

Da li je tačno da je ovaj elaborat ubrzo misteriozno nestao?

– Posle veoma uspešne Vežbe traženo mi je da predam elaborat i njegova sudbina mi je bila nepoznata sve dok Momir Bulatović nije ovo izjavio na obeleževanju dvadesetogodišnjice agresije. Onom koji je trebalo da bude rukovodilac Vežbe odgovaralo je da se to prećuti.

Umakao demokratama

Da li ste i vi, sa dolaskom „demokratskih vlasti“, 2000. ekspresno oterani u penziju? Država se tada stidela svojih junaka. Je li ovo prejaka ocena?

– „Umakao“ sam „demokratizatorima“, jer sam na lični zahtev penzionisan pre nego što su oni došli na vlast i učinili ono što agresoru nije uspelo – da oteraju u penziju sve one koji su zaslužni za herojski otpor agresoru, a najviši komandni kadar izručili Haškom tribunalu i Vojsku sveli na Civilnu zaštitu.

Vojska se oporavlja

Kakva je situacija danas kada je reč o Vojsci Srbije?

– Danas se Vojska Srbije nalazi u fazi oporavka i povratka na stanje kakvo je potrebno za odbranu zemlje. Treba još mnogo toga da se učini, potrebno je ostvariti civilnu kontrolu Vojske, ali i sprečiti civilno komandovanje Vojskom – u potpunosti primeniti sistem subordinacije. Poseban problem predstavlja nedovoljna briga o veteranima – mnogo je delimično rešenih ili uopšte nerešenih problema: veterani moraju biti materijalno zbrinuti – uvesti borački dodatak, zdravstveno obezbeđeni, porodice poginulih ne smeju biti zaboravljene.

Sud za pomorski plen

U odbrani od NATO agresije 1999. godine, između ostalog ste bili i predsednik Suda za pomorski plen. Šta je tačno bio vaš posao?

– Po ratnoj formaciji sam bio predsednik Suda za pomorski plen u Komandi Ratne mornarice. Klasičnog pomorskog ratnog plena nije bilo osim šverca, uglavnom cigareta, preko mora. Sve što je zaplenjeno predavano je MUP Crne Gore, ali sudbina tog plena ostala je nepoznata. Međutim, tokom odbrane otadžbine sam bio i savetnik komandanta Ratne mornarice i koordinator Službe za moral i informisanje. Nikako ne treba smetnuti s pažnje da je tada vođen pravi informativni rat protiv medijske blokade i propagande režimskih glasila. Blokada je uspešno razbijena zahvaljujući saradnji sa Komandom Druge armije i pomoći radija „Svetigore“ i časopisa „Dan“. Detalje te naše medijske odbrane sam objavio u knjizi „Ratni dani ratne mornarice“.

Odškolovao 95 generala

Jedan ste od retkih profesora koji može da se pohvali da je iškolovao 95 generala i 148 pukovnika. Koliko je među njima „zvučnih imena“?

– Kao načelnik klase, ujedno zamenik načelnika i načelnik Škole nacionalne odbrane (1994-2000) u šest generacija sa nastavnicima Katedri operatike i strategije iškolovao sam 95 generala i 148 pukovnika, među kojima je bar još pedesetak zaslužilo da budu generali. Među njima je 10 načelnika Generalštaba (dva Vojske Srbije i Crne Gore – generali Dragan Paskaš i Ljubiša Jokić), dva Vojske Srbije: generali Miloje Miletić i Ljubiša Diković, četiri Vojske Republike Srpske – generali Novica Simić, Momir Zec, Cvjetko Savić i Novak Đukić i dva Vojske Crne Gore – general Jovan Lakčević i admiral Dragan Samardžić), jedan ministar odbrane (BiH) – pukovnik Nikola Radovanović, zamenici ministra odbrane, zamenici načelnika Generalštaba, državni sekretari, komandanti i načelnici štaba armija, korpusa i brigada, sektora i uprava u Ministarstvu odbrane i Generalštabu, načelnici i profesori vojnih škola, vojni izaslanici… Na žalost, 37 slušalaca je preminulo.