Na radnom mestu menadžera tamo je bila od 1999. do 2003. godine. Tokom tog vremena bila je svedok patnji srpskih izbeglica koje su ovde masovno pristizale, ali i trauma cele ovdašnje zajednice.
Suzana je diplomirala na Dikin univerzitetu u Melburnu na odseku odseku psihologije i sociologije, a nakon toga je okončala i postdiplomske studije iz biznisa.
– Odmah posle bombardovanja, cela 1999. godina proticala je depresivno za celokupnu ovdašnju zajednicu – kaže naša sagovornica. – Oduvek sam osećala da sam deo srpske, a istovremeno i australijske zajednice. Želela sam da radim sa izbeglicama koje su u to vreme dolazile u velikom broju.
Htela sam da javno progovorim o nepravdi prema našim ljudima u Australiji, a istovremeno promovišem i pozitivne stvari naše zajednice. Želela sam da čujem od naših izbeglica kroz šta su sve prolazili.
Zavet bake NadeTokom 60 i 70-ih godina, doseljenicima je bilo mnogo teže da se adaptiraju u sredinu i budu prihvaćeni u svojoj zajednici nego danas. – Mama na poslu nije tačno razumela šta joj govore i samo je klimala glavom poslodavcu i odgovarala sa "jes". Plašili su se za posao. Danas je to mnogo lakše, ljudi imaju prevodioce, svoje socijalne radnike, razne dobrotvorne službe koje im pomažu da se snađu – kaže Suzana. – Generacija mojih roditelja bila je marginalizovana u australijskom društvu, posebno žene. Znam kako je mama bila usamljena, nije imala širu porodicu osim nas. Tata je imao porodicu, ali i veliku nostalgiju i probleme sa jezikom.
Za tu generaciju koja je došla u vreme politike "Bele Australije", kada se od imigranata očekivalo da se asimiliraju u zajednicu, to su bile teška iskustva. Važilo je nepisano pravilo da svi treba da živimo anglosaksonskim načinom života. Zahvaljujući svojoj baki po ocu Nadi, Suzana je još kao dete saznavala o običajima svoje zajednice. – Mislim da je to bilo presudno što ću se kasnije opredeliti da radim u srpskoj zajednici, ta bliska veza sa bakom Nadom. Oduvek sam se zanimala za našu kulturu, baba mi je o tome pričala, posebno o vremenu kada je ona bila mlada, kako se tada živelo. Srbija je uvek bila deo mog života, gajili smo običaje u kući, pričalo se na srpskom, slavila se slava. |
Većina njih, kaže Suzana, nosila je breme kolektivne krivice stvorene iz medija i imala je teškoća da se snađe u novoj sredini.
– Nosili su ogroman teret na leđima. Dolazili su iz malih mesta gde su na okupu živele cele porodice i tamo su tokom života imali veliku podršku. Odjednom, mimo svoje volje, dolaze u velike gradove, kao što je Melburn.
Zatiču ih nova jezička sredina, novi ljudi, različita kultura, neizvesnost zbog porodica koje su ostavili u otadžbini. Bili su situirani, a sad su preko noći ostali bez svega i, što je najgore, mnogi su izgubili i svoje najmilije – kaže Suzana.
Ovakvo stanje otežavale su pojedinačne traume.
– Bili su zatvarani po logorima, mučeni, bili očevici ubistava najmilijih, svojih komšija…
Znali su da se nikada više neće vratiti na svoje, da im je neko drugi oduzeo imovinu za koju su se godinama mučili i stvarali je.
Većina izbeglica, kaže Suzana Mihajlović, bili su ljudi s profesionalnim kvalifikacijama – stručnjaci, poštovani i cenjeni u svojoj zemlji, profesori, novinari, doktori…
– Oni dolaze i pod pritiskom da u srednjim ili poznim godinama započnu nov život. Za neke je bilo prekasno da se vrate u školu, a njihove profesionalne kvalifikacije odande nisu priznavane. Ostali su bez društvenog statusa, identiteta, zemlje koju su voleli, neki su izgubili decu. To je sve stvorilo ogroman problem u celoj zajednici – ističe Suzana.
Zvali su nas "vogs"– U osnovnoj školi bili smo u multikulturalnom okruženju, bilo je dece svih nacija, ali moram da priznam da smo se i kao deca osećali drugačijim od Australijanaca. Tata i mama u to vreme nisu najbolje znali engleski, dolazili smo sa različitog kulturnog podneblja, nismo radili stvari kojima su se bavila australijska deca, bili smo drugačiji. Osećala sam se ponekad isključena iz društva. Ta razlika se posebno osećala u srednjoj školi, nas iz Evrope su obavezno pežorativno zvali kao "vogs". |
Ograničeni finansijskim sredstvima i brojem zaposlenih u Dobrotvornom društvu, trudili su se da svima pomognu, pronađu smeštaj, zaposlenje, daju savet, potraže profesionalnu podršku, savetovališta…
– Država se trudila da im pomogne. Sećam se da su mnoge državne službe sa kojima smo sarađivali bili impresionirani ljudima koji su dolazili iz bivše Jugoslavije. Bilo im je teško shvatljivo kako ljudi koji su prošli kroz velike patnje ni iz čega stvaraju svoj bolji život.
Bili su oduševljeni njihovom decom, koja su pokazala zavidne rezultate u školama. Sećam se da su iz Udruženja podstanara Viktorije bilo oduševljeni našim ljudima kao odličnim podstanarima, koji su stanove održavali čistijim i urednijim, nego što su ih zaticali i plaćali kiriju na vreme, kaže Suzana.
O svim problemima redovno su bili obaveštavani nadležni u državnim službama.
– Trudili smo se da ispravljamo i statističke podatke o tačnom broju srpskih izbeglica, ali je bilo teško. U saradnji sa Komisijom za ravnopravnost Viktorije, dokumentovali smo sve šta se dešavalo članovima naše zajednice.
Izdali smo publikaciju "Omalovažavanje članova srpske zajednice na rasnoj osnovi". U to vreme, ne samo naše izbeglice, već i mi koji smo rođeni ovde, imali smo teret što smo imali srpska prezimena. Odbijali su nas na konkursima za zapošljavanje. Poslodavaci su nas optuživali da smo "ubice", pa neki nisu zbog toga dobijali posao. To je bilo najteže vreme za srpsku zajednicu u Australiji – seća se Suzana.
Tražili srpsku decu– Jedan od drastičnih primera u životu srpske zajednice dogodio se u Dandenogu 2001 godine, kad je grupa ljudi došla u jednu školu i po razredima tražila decu iz srpske zajednice. Zbog pretrpljenog straha, neka deca su odvedena u bolnicu. Nažalost, to su prenele samo lokalne novine u Dandenongu, dok šira australijska zajednica o tome nije saznala. Pa i naša kancelarija Dobrotvornog društva je kamenovana, napadana, primali smo preteće pozive. Ipak, nismo odustajali i pomagali smo našima – kaže Suzana. |
Danas, kad se sreće sa klijentima sa kojima je pre skoro deset godina radila u Srpskom dobrotvornom društvu, Suzana ne može a da ne primeti da je svaki put impresionirana.
– Ponosna sam kako su naši ljudi uspeli da se snađu. Kupili su kuće, poštovani su i cenjeni na poslu. Ponosna sam kada vidim koliko veliki broj mladih studira, postaju poznati stručnjaci. Odlično je što mnogi ostaju u vezi sa srpskom zajednicom, pa verujem da ćemo u budućnosti imati dobre lidere naše zajednice.
Srpkinja u Japanu
U želji da malo pobegne od "zapadne" civilizacije, Suzana se odlučila da 2004. godinu provede u Japanu. Tamo je radila kao nastavnik engleskog jezika, ali i studirala na Univerzitetu Hirošima. 
Suzana sa kolegama na fakultetu u Hirošimi
– Trebalo mi je jedno novo novo životno iskustvo, da osetim kako se živi u drugim kulturnim sredinama. Sećam se da je tamošnjoj deci bilo interesantno moje prezime, pa su me pitali o njemu. Pokušavala sam da im objasnim da je to srpsko prezime, ali nije išlo. Onda sam se prisetila. "Da li ste čuli za fudbalera Piksija?" – pitala sam đake. Pošto jesu, onda su tek mogli da znaju gde je ta Srbija odakle dolazim. |
Suzana Mihajlović je danas zaposlena kao menadžer nevladine organizacije za zaštitu dece i pomoć roditeljima "Reać out for Kids Foundation. Ipak, i pored obaveza na redovnom poslu, ostala je aktivna u zajednici. Danas je član Upravnog odbora Srpskog dobrotvornog društva, koje je nedavno promenilo naziv u Udruženje srpske zajednice Australije.
– I danas postoji potreba za postojanjem ovakve organizacije koja će odgovarati na mnoge potrebe naše zajednice, posebno starijih, ali i pomoći mladima oko droga i alkohola, porodičnog nasilja…
Srpska zajednica još uvek nije zauzela svoje zasluženo mesto u australijskoj zajednici. Tome je, kaže Suzana, kriva i sama zajednica.
– Predstavnici države nam često skreću pažnju da se srpska zajednica ovde sama isključuje iz društvenih dešavanja, dok predstavnici drugih etničkih zajednica nastoje da budu što prisutniji. To je i naša krivica, na srpske proslave ne pozivamo ljude drugih nacija, druge zajednice o svojim potrebama govore članovima Parlamenta, političarima, predstavnicima raznih organizacija, a mi retko – poručuje Suzana.
Vredni roditeljiSuzanini roditelji, majka Slavica i otac Vujadin, u potrazi za boljim životom dolaze u Melburn krajem 60-tih godina. – Prvo je došao tata 1968. godine, a dve godine kasnije i mama i brat Novica. Ovde je već bio stric, koji je zatim pomogao da dođu ovde. Roditelji su bili proizvodni radnici, odmah se zapošljavaju. Tata je radio u fabrici za obradu aluminijuma "Alkon", a mama u fabrici automobilskih delova "Ford".
Teško su radili da kupe prvu malu kuću u Ficroju. Odatle su se preselili na sever Melburna u Kemberfild, a danas žive u Grinvejlu. |
