Srbi se ne predaju!

M. Milanović

Srbi na Kosovu i Metohiji su umorni, veoma umorni od stalnih strahova i pretnji kojima su izloženi prethodnih decenija, ali se ne predaju. Ne žele oni ništa više nego da žive normalno, kao svaki čovek na ovoj planeti gde nema rata.

To sam čuo ne samo na severu KiM, već posebno u brojnim srpskim enklavama južno od mosta na Ibru. Ovako dr Aleksis Trud, profesor geopolitike na Univerzitetu u Versaju, počinje razgovor za “Vesti” u kojem komentariše i srpsko-francuske odnose, ali i moguće ishode ratnih sukoba u Ukrajini i Pojasu Gaze.

Kako komentarišete poslednje jednostrane poteze privremenih institucija u Prištini?

– Bilo je više tih akcija, a upad u četiri srpske opštine na severu samo je nastavak namere da se otvori glavni most na Ibru koji razdvaja južni od severnog dela Kosovske Mitrovice. Pridružujem se onim analitičarima koji su uvereni da ovakve akcije mogu da proizvedu ne samo jednu vrstu tenzija, već eksploziju sukoba. A tih eksplozija sukoba je već bilo. Mislim da su od svega toga umorni i Albanci. Umorni su od politike koju trenutno vodi Aljbin Kurti i ne podržavaju je. Zato i imate situaciju da je puno Albanaca odlučilo da nastavi svoje živote negde u inostranstvu.

Koliko je izvesno da bi aktuelne tenzije zaista mogle da se okončaju većim sukobima?

– Ne verujem u takav scenario ne zato što lokalni lideri na Kosovu to ne žele, već zato što takav sukob ne bi bio u interesu ni SAD, a još manje Rusije. Pozicija Kine je takođe jasna po ovom pitanju i ona neće dozvoliti neki novi rat na Balkanu.

Podele u Kvinti

Ukoliko je suditi po saopštenjima Zapad, a posebno zemlje Kvinte iznose krajnje kritičke odnose prema režimu Kurtija. Grešimo li?

– Mislim da imate pravo. Više nije ista situacija kao 2016. godine kada su članice Kvinte podržale tzv. Kosovo. Situacija u Francuskoj, Nemačkoj… zapravo javno mnjenje u većini članica Kvinte se menja. U Nemačkoj ne postoji više onolika podrška takvom Kosovu kao pre desetak godina. I u tom smislu verujem da je Kvinta podeljena. Ali, nije Kurti za to zaslužan. Da bi se razumela situacija mora da se posmatra mnogo širi kontekst, a posebno kada je reč o Evropi i evropskoj bezbednosti. I pored činjenice da besni taj užasan rat u Ukrajini, u Evropi ne vidim nijednu veliku silu koja bi bila u stanju da bilo gde započne novi rat. Tu mislim i na Francusku, Veliku Britaniju, Nemačku… Takav je istorijski momenat. Verujem da svi čekaju na koji način će se definisati taj novi svetski poredak u kome će mnogo odlučniju ulogu igrati Kina, Indija, neke zemlje koje do sada nisu imale odgovarajući uticaj u geopolitičkim pitanjima.

Region Zapadnog Balkana nedavno je posetilo više visokih funkcionera NATO, čak i direktor CIA. Istovremeno ne prestaju pritisci na Srbiju. Šta je pozadina?

– Najplastičnije tu situaciju opisati “mašinom”, kao vojskom koja ide napred i ne može da se zaustavi. U NATO postoje stereotipi, govorim kod činovnika, pa čak i dela vojnih snaga, da treba da se mrzi sve ono što dolazi sa Istoka. Zato mislim da će trebati da prođe dosta vremena kako bi se promenilo to mišljenje. Ipak, ovde u Francuskoj već može da se vidi da barem mediji malo ozbiljnije pričaju o Srbiji i menja se situacija. To je bilo naročito vidljivo nakon što se u medijima pojavila informacija da će Francuska prodati Srbiji avione rafale.

Francuska je američki protektorat

Može li Srbija da očekuje veću pomoć od Francuske kao tradicionalnog, istorijskog prijatelja?

– To moramo potpuno da zaboravimo. Kada se obeležavaju godišnjice značajnih događaja iz Prvog svetskog rata često mi prilaze ljudi kako bi mi pokazali ili fotografiju ili pismo od pradede koji se na Solunskom frontu borio zajedno sa srpskim vojnicima. Neki od njih su mi rekli da su ih upravo srpski vojnici spasli. Dakle, u narodu Francuske postoji ta tradicija. Problem je što u medijima i u vlasti nema više toga. Ljudi vrlo dobro znaju istoriju između Srba i Francuza, ali Francuska je američki protektorat. Zato ne očekujte da će novinari ili političari imati tu slobodu da nešto promene. U Srbiji imate mnogo veću medijsku slobodu.

Da li ipak očekujete da bi do promene francuskog kursa moglo da dođe promenom vlade u Francuskoj?

– Francuska je u predrevolucionarnoj situaciji. Makron će imenovati premijera u tehničkoj vladi koji ne naginje ni levici ni desnici i na kraju posle par meseci doći do dva scenarija. Ili će biti novih izbora i u tom slučaju garantovano će pobediti Nacionalno okupljanje Marin le Pen. U drugom slučaju neće doći do novih izbora već će doći do ozbiljne političke krize koja može da preraste u mnogo veći problem, neku vrstu revolucije. U tom kontekstu, Srbija i Srbi ne bi trebalo da očekuju puno od cele te strukture na čelu sa Makronom. Ali, vrlo brzo bi to moglo da se promeni.

Kako se iz Francuske vidi Srbija?

– Od 2016. godine francuske vlasti su počele da gledaju Srbiju kao glavnu državu Zapadnog Balkana bez koje je nemoguće postizanje bilo kakvih dogovora. Frederik Mondolon, bivši francuski ambasador, mi je rekao: “Mi smo izgubili 20 godina i to moramo nekako da nadoknadimo.” Dakle, bilo koja vlast, bilo koja francuska diplomatija vrlo dobro zna da bez Srbije Evropska unija neće moći da se proširi na prostor Balkana.

Raspad EU

Očekujete li uopšte zemlje Zapadnog Balkana u Evropskoj uniji?

– Čini mi se da aktuelna situacija više vodi ka raspadu Evropske unije. Sećam se kada su pre par godina svi govorili da je Velika Britanija puno pogrešila da će izlaskom iz EU doživeti katastrofu, i na ekonomskom planu, pitanju migracija… Ali ne, Englezi su dobro prognozirali izlaskom iz EU. Rukovodili su se filozofijom da kada je narod slobodan, bez te vrste obaveze da bude deo neke varijante “novog Sovjetskog Saveza”, to je onda bolje za njih. Vidimo kako su Danci i Šveđani veoma brzo uveli svoju politiku prema migraciji. U tom kontekstu neće više biti širenja Evropske zajednice. Jednostavno, unutar nje je toliko problema da tu onda nema mesta za proširenje i nove članice.

Manje emocija, više razuma

Kako ocenjujete posetu predsednika Francuske Emanuela Makrona Srbiji?

– Za Srbiju je mnogo značajnija činjenica što je u relativno kratkom periodu posetio ne samo predsednik Makron, već i nemački kancelar Šolc, ali, a po meni i najvažnije, predsednika Kine Si Đin Pinga. Kada je reč o poseti Makrona, Srbi bi trebalo da budu mnogo manje emotivni, a mnogo više racionalni. Sećate se da je on pre par godina u Beogradu pričao na srpskom i dao više ideja za saradnju. Ali na kraju od toga nije bilo ništa. A to se desilo par meseci posle 11. novembra 2018. godine na nedeljne ceremonije obeležavanja 100. godišnjice završetka Prvog svetskog rata kada je predsednik Vučić, predstavnik jedne od zemalja koje su bile glavni borac i pobednik tog rata, postavljen da sedi u trećem redu zato što je prvi bio predviđen za predstavnike svih onih zemalja koje su bile gubitnice i neprijatelji Srba, od Nemaca, Turaka, čak i zemlje koja tada čak nije ni postojala.

Borba za istinu

Kako vam se čini namera Arnoa Gujona da preko posebnih timova, na pet svetskih jezika širom sveta, zaustavi medijske manipulacije i lažne vesti o Srbiji?

– To je zaista odlična vest i nešto o čemu smo Gujon i ja razgovarali još pre desetak godina. Zapravo, Francuska je bila dobar primer kako su se te lažne vesti objavljivale i kako su ljudi koji se sa tim nisu mirili organizovali i suprotstavljali. Sećam se da je najprestižniji list “Mond” svojevremeno objavio priču u kojoj je sve Srbe nazvao ubicama i genocidnim. Bio sam u grupi intelektualaca koja je tužila i dobila na sudu ovaj list jer naravno da nisu to mogli da dokažu. Nisu mogli da dokažu zato što to nije tačno. Ali, borba za istinu je možda i teža od one na frontu. U vreme raspada Jugoslavije sećam se da je mnogo važnije od humanitarne pomoći bilo da se javnosti predoči istina vest o uzrocima, posledicama i žrtvama. To se nastavilo i 1999. kada je NATO napao Srbiju. Svaki dan su održavani protesti u Parizu da bi se čula prava istina.

Koliko je takva medijska slika promenjena?

– I kada je reč o Francuskoj, a vidim da je slično i u Španiji, Nemačkoj, slika o Srbiji se menja. Naravno, ne u političkim strankama na vlasti. Njihova retorika je i dalje uperena protiv Srbije i Srba. Ali, u opozicionim strankama, posebno u Francuskoj, primetno je bolje poznavanje situacije. To je vidljivo kod dve najveće opozicione partije. One su od početka prosrpski nastrojene.

Rekli ste da ste sa Gujonom već imali slične planove?

– To je bilo pre tri godine kada smo razmišljali da napravimo neki sajt na kome bismo svakog dana prikazivali pravu sliku događaja u Srbiji i vezanih za Srbiju i Srbe. Ovde nije problem da li će se promeniti slika o Srbiji, već što neprijatelji Srba svaki dan imaju veliku moć da preko svojim medija, preko interneta šire lažne informacije. Sećam se koliko je trebalo i vremena i živaca da bi se uopšte probila priča o Jasenovcu. I svaki put bismo imali problem, čak i na lokalnom nivou kada bismo želeli da organizujemo neku tribinu i konferenciju zato što očigledno još postoje ljudi koji ne žele da prihvate istinu. Zato je borba za pravdu, borba za istinu o Srbiji i Srba dugotrajan proces i potrebno je da se veoma ozbiljno shvati i da se povlače promišljeni, ozbiljni potezi kako bi se u tome i uspelo.

Projektovani sukobi

Druga je godina kako besni rat u Ukrajini, a istovremeno otvorilo se i novo žarište Pojas Gaze. Koje su vaše prognoze kao svetskog geopolitičkog stručnjaka, da li su ovo momenti pred veliki rat ili ne?

– To je zaista veoma značajno pitanje. Kao što je svojevremeno rekao Emanuel Tot, moj kolega i bivši savetnik Žaka Širaka, američko carstvo je pred krajem i to svi znaju. I to će se dogoditi odjednom. Ali, kao i svako carstvo, SAD imaju još toliko moći na svojim granicama da će ta agonija trajati još decenijama i decenijama. Pitanje je ovde sledeće. Moraju li Evropljani da plaćaju cenu te američke agonije. Otuda je pred Evropom istorijska šansa da krene ka slobodi. Ta sloboda za mene nije ni Rusija ni Kina… već prava sloboda. Danas se postavlja isto pitanje kao i 1789. godine kada je Francuska birala da li će ostati u ropstvu ili da postane slobodna. Ovo je prvi deo mog odgovora. Drugi deo je da Evropljani, ali ne samo oni, nisu razumeli da smo sada u multipolarnom svetu i da države kao Rusija, Kina ili Turska imaju ne samo moć, već i odličnu diplomatiju. Rešenje pitanja problema Pojasa Gaze neće doneti ni SAD ni Evropa, već iz neke “druge sile”. Ne znamo još koje, ali to bi mogli da budu Turska, Iran, Rusija, Brazil…

Da li je pitanje za milion dolara kraj rata u Ukrajini?

– Kada je reč o Ukrajini to je zaista strašno. Sa koleginicom koja je specijalista za Rusiju pišem knjigu o tom ratu. Niko na Zapadu ne vidi da je posle ratova u bivšoj Jugoslaviji, SAD uspela u svojoj strategiji da do ciljeva dođe preko bratoubilačkih ratova, i to slovenskih naroda. Kada spoznamo sve činjenice koje su uzrokovale rat u Jugoslaviji i sada između Rusije i Ukrajine to je više nego jasno. U Ukrajini trenutno imate više stotina hiljada ubijenih u međusobnom sukobu. Takav pristup daje veću moć Americi, a istovremeno oslabljuje Evropu. Takva strategija bi mogla da se istovremeno nazove i okončanjem slovenske ideje. Kada pitate Ukrajince, čak i usred Pariza da li govore ruski oni odgovaraju da govore ukrajinski, mada je isti jezik. To isto se desilo u Hrvatskoj devedesetih, pa zatim u Crnoj Gori. To su komunisti vrlo dobro koristili, a preuzeli su iz strategije Sovjetskog Saveza. Danas se to dešava i u Gazi, i u Ukrajini i na Zapadnom Balkanu. Dakle, razdeliti one koji su zapravo jedan narod. To je tragedija Evrope. Siguran sam da se već govori o primirju, odnosno o prekidu rata. Čak mislim i da Zelenski, ne direktno, već indirektno, ostvaruje kontakte sa Putinom, kao što je De Gol pričao sa liderima Fronta nacionalnog oslobođenja (FLN) iz 1958. godine. Naravno da će se rat u Ukrajini okončati za okruglim stolom. Ali, tragično je da su i Ukrajinci i Rusi izgubili po stotine hiljada mladih ljudi. Trebaće više decenija da bi te rane zalečile.

Koliko ratovi u Ukrajini i na Bliskom istoku mogu da se povežu kao “projektovani sukobi”?

– Imate pravo. Sve više sam uveren u to. Moj belgijski kolega Mišel Kolon je još devedesetih godina pisao o tome, da je to zapravo sve jedan rat. Sve je počelo sa Jugoslavijom, nastavilo se sa Irakom, Sirijom, pa sada Ukrajinom i sve do Tajvana. To je vrlo dobro rekao i Samjuel Hantingon da se ratovi vode na granicama između Zapada i Istoka, između hrišćanstva i islama. Ali, ono što on nije dobro video je da se ratovi vode i u hrišćanstvu, između protestanata i pravoslavaca. Verujem da je to proizveo protestantski mentalitet. Vrlo dobro se sećamo kako je Džo Bajden gotovo histerično bio protiv Srba. To sada čujemo svaki dan na jednom francuskom kanalu gde se iznova i iznova ponavlja da bi Rusi morali da se izoluju od ostatka sveta, da im se u potpunosti blokira ekonomija… To je nešto što je u korenu protestantizma, neka vrsta religijskog rata. Zato sam i uveren da će rat u Ukrajini moći da se zaustavi, ali rat u Pojasu Gaze između Izraela i Palestine jako teško. Tragično je to što treba da se odluči faktički između dva religijska projekta. Zato će zaustavljanje tog sukoba biti veoma težak proces.