Promrzli i besni, stotine Srba iz Hrvatske nedeljama uoči Nove godine smrzavalo se u redu ispred Konzulata Hrvatske u Beogradu da bi regulisalo status u toj zemlji. Sve se dešavalo u Ulici kneza Miloša u kojoj i Vlada Srbije, praktično pod prozorom premijera Aleksandra Vučića, ali za ponižene ljude nije bilo pomoći.
Nema pravila
Mladića koji je došao da prijavi privremeni odlazak iz Hrvatske kako bi mogao da zadrži ličnu kartu te zemlje, službenik je glatko odbio čim je video da ima i srpsku ličnu kartu.
– Zar nije moguća prijava odlaska na pet godina? – pitao je zbunjeni mladić.
– Ja samo tumačim papir koji je preda mnom – hladno je odgovorio službenik, pokazujući uputstvo hrvatskog Ministarstva unutrašnjih poslova. Na pitanje mladića zašto makar nigde nije detaljnije objašnjeno šta je od dokumenata potrebno, službenik je samo slegao ramenima.
Nije ih primetio ni bilo ko od ministara i drugih visokih srpskih zvaničnika koji limuzinama dolaze u Vladu. Ili ih jednostavno nije briga. Sati u dugačkom redu prognanih sveli su se na tri rečenice: "Tretiraju nas kao stoku", "Ovo je rasizam" i "Nova Oluja". Uzalud, podrške niotkuda.
Kao što smo pisali, Hrvatska je donela novi Zakon o prebivalištu koji kaže da niko ne bi smeo da ima dva prebivilišta i dve lične karte. Sporan je način na koji se Hrvatska sve vreme odnosila prema svojim građanima koji su izbačeni iz svojih domova. Mnogima boravak u kućama u kojima su se rodili nije moguć jer su im domovi uništeni i opljačkani u "Oluji". Da bi im kuće bile obnovljene, potrebna im je hrvatska lična karta, na koju praktično više nemaju pravo. Tu se zatvara krug.
Poniženje Srba iz Hrvatske počinjalo je od ranog jutra u redu ispred konzulata, čije je radno vreme sa strankama od devet do 12 sati, iako je očigledna potreba da se produži kako bi svi stigli na red.
Katastrofalan nedostatak organizacije i koordinacije konzulata i srpske policije koja obezbeđuje objekat doveo je do potpunog haosa ispred zgrade u Ulici kneza Miloša. Bilo je i incidentnih situacija, ljudi su se gurali, vikali jedni na druge, padale su i pretnje.
– Da ikako mogu, sada bih sela u autobus i otputovala u Vojnić, ja ovo više ne mogu da trpim – kaže starija gospođa, potpuno prekrivena kapuljačom i kapom, zamotana u debeli šal, a pomodrele usne govorile su da je ni to nije zaštitilo.
Čak i nakon agonije od nekoliko sati u redu koji se pretvorio u guranje, laktanje i psovanje, kad se stranka probije do toliko željenog konzulata, odiseja kroz hrvatsku administraciju tek počinje.