Glasno ćutanje” SAD i EU na sve teži položaj Srba na Kosovu i Metohiji, ali i proterivanje 230.000 Srba posle dolaska međunarodnih snaga 1999. godine rezultat su licemernog odnosa prema pitanju KiM i položaju srpske zajednice, kao i činjenici da je, od kada je Aljbin Kurti došao na čelo privremenih institucija u Prištini, uspostavljen ciklični obrazac delovanja koji vređa zdrav razum i proizvodi veoma loše posledice. Ovo, u intervjuu za “Vesti” ističe Nemanja Starović, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Vlade Srbije.
Nažalost, ne prođe dan da sa KiM ne stigne vest koja dokazuje težak položaj srpske zajednice. Zbog čega međunarodna zajednica ćuti?
– Nekada ponešto i saopšte, ali budući da reči same ne proizvode nikakav efekat, saglasan sam da je to na koncu ravno ćutanju. To ćutanje je rezultat licemerja koje se nalazi u samom korenu njihove politike prema kosmetskom problemu. Posmatrajući tzv. Kosovo kao nezavisnu državu, oni mu daju pravo da ispoljava zamišljeni suverenitet na sve moguće načine. Međutim, kada to rezultuje drastičnim kršenjem osnovnih ljudskih, političkih ili ekonomskih prava Srba na KiM, na način koji bi bio nezamisliv u jednoj Nemačkoj ili Velikoj Britaniji, onda spuštaju letvicu standarda pred Prištinom i tolerišu im sve to budući da još nije konsolidovala svoju “državnost” i demokratiju.
Može li se očekivati da EU i SAD promene to “glasno ćutanje”?
– Nadam se, ali shodno gorkom iskustvu u prethodne tri godine, to ne bih mogao da očekujem. Od momenta kada je Aljbin Kurti došao na čelo privremenih institucija samouprave u Prištini, uspostavljen je ciklični obrazac delovanja koji vređa zdrav razum i proizvodi veoma loše posledice. Naime, Kurti poseže za jednostranim merama, na štetu Srba, ignorišući proces dijaloga. Zemlje Kvinte osuđuju takav potez, ponekad i prilično oštro, ali bez primene bilo kakve ozbiljne sankcije. EU saziva sastanke pregovarača u Briselu, kako bi se raspravljalo o tim jednostranim merama koje je Priština već donela i počela da primenjuje. Pošto nikakvog stvarnog dogovora u takvim okolnostima ne može biti, EU na kraju saopštava da su “obe strane pokazale da su nespremne za kompromis” i ciklus se vraća na početak time što Priština poseže za novim jednostranim merama, dok one prethodne ostaju na snazi i menjaju stvarnost na terenu.
Gradovi bez Srba
Ove godine se navršilo 25 godina od agresije NATO. Zapadni političari i dalje tvrde da je time prekinuta agonija jednog naroda. Međutim, niko ne govori da je kraj rata obeležilo i proterivanje oko 230.000 Srba i nealbanaca. Zašto?
– Neki od vodećih svetskih časopisa su proglasili pojam izbeglice za reč koja je obeležila 1999. godinu, zbog ogromne medijske pažnje koja je posvećivana stotinama hiljada albanskih izbeglica sa Kosmeta, čime se naravno opravdavala agresija NATO na SRJ. Međutim, po završetku rata svi Albanci su se, gotovo bez izuzetka, vratili na KiM, a usledio je egzodus Srba, Roma i drugih nealbanaca kojem svetska štampa nije posvetila nimalo pažnje, a u velikoj meri ostaje nema i do današnjeg dana. Po podacima Ujedinjenih nacija, stopa održivog povratka Srba na KiM je ispod dva procenta i najniža je u poređenju sa svim drugim post-konfliktnim područjima na svetu. Mali broj Srba, koji je posle 1999. uspeo da ostvari svoje pravo na povratak, učinio je to isključivo u izolovanim ruralnim sredinama, dok svi urbani centri i dalje predstavljaju zabranjene zone za Srbe.
I ponovo je reč o “glasnoj tišini”?
– Ako me pitate zbog čega vlada opšti muk o tome u zapadnim medijima, rekao bih da je to nažalost logično, jer se radi o neprijatnoj istini. Ako bi počeli da izveštavaju o izostanku povratka Srba na KiM, moralo bi se postaviti i pitanje ko je odgovoran za to, a u krajnjoj liniji to svakako jesu međunarodni sponzori Prištine. No, čak i da ostavimo medije po strani, posebnu vrstu licemerja prikazuju velike međunarodne nevladine organizacije koje Prištinu redovno obasipaju pohvalama i proglašavaju za šampiona demokratije i ljudskih prava, praveći se da ne vide kako na tom istom Kosmetu pripadnici srpske zajednice žive kao najobespravljeniji narod u savremenoj Evropi.
Okupacija na severu Kosmeta
Istovremeno, imamo i drugi apsurd. KFOR se stalno poziva da deluje na osnovu Rezolucije 1244, a u praksi, većina zemlja iz te misije UN uveliko naoružava tzv. Kosovo?
– Ne postoji oružano, vojno ili na bilo koji način nasilno rešenje za duboki politički konflikt dugog trajanja na Kosovu i Metohiji. Iako će se praktično svi međunarodni sagovornici složiti sa ovom tvrdnjom, mnogi u praksi tolerišu, a neki i potpomažu militarizaciju stanja na terenu koja se odvija na dva načina. Prvi je stalno raspoređivanje do zuba naoružanih specijalnih, monoetničkih albanskih snaga Kosovske policije na severu KiM. Pripadnici tih snaga nisu niti obučeni, niti opremljeni za sprovođenje aktivnosti regularne patrolne ili saobraćajne policije i njihovo delovanje se svodi na svakodnevno maltretiranje, vređanje i zastrašivanje srpskog stanovništva, a nažalost nisu retki ni slučajevi brutalne fizičke represije. Kada tome pridodamo nametanje albanskih gradonačelnika, zabranu dinara i prometa robe proizvedene u centralnoj Srbiji, jasno je da se život Srba na severu KiM odvija u režimu koji isuviše liči na nekakvu vojnu okupaciju.
Tu je i stvaranje “kosovske vojske”?
– Drugi način je transformacija tzv. Kosovskih snaga bezbednosti u “Oružane snage Kosova”, koja je u suprotnosti čak i sa tzv. Ustavom Kosova, a da ne spominjemo Rezoluciju 1244 SB UN. Iako se NATO formalno drži po strani, pojedine države članice se posebno ističu u podršci tom ilegalnom procesu kroz obučavanje i opremanje pripadnika tzv. KSB, a to je pre svega Turska, ali tu su i SAD, Hrvatska i druge. Vojska Srbije ima adekvatan odgovor na sve što Priština čini na tom planu i tzv. KSB ne mogu ni na koji način parirati našim oružanim snagama, ali svakako zabrinjava to što Albanci razvijaju snage koje bi mogle biti upotrebljene za agresiju prema Srbima koji žive u pokrajini.
Dogovor bez mešetara
Nedavno ste izjavili da je rešenje pitanja južne pokrajine moguće samo ukoliko Srbi i Albanci sami dođu do dogovora?
– Zaista ne mislim da je to neka velika mudrost, već pre svega jedan logičan, zdravorazumski zaključak. Uz sve specifičnosti kosmetskog problema, nisu Srbi i Albanci ni prvi ni poslednji u redu susednih naroda koji se spore oko zemlje. Istorija nas uči da je takve sporove moguće razrešiti nekakvim kompromisom, ali za to je potrebna snažna i autentična volja obe strane, dok je mešanje nekih trećih u najmanju ruku nekorisno, a često i veoma štetno. Bojim se da smo prilično daleko od tako nečega, sve dok se Albanci osećaju komforno računajući na apriornu podršku moćnih patrona koji stoje uz njih.
Koliko je ta mogućnost blizu, a koliko daleko kao rešenje?
– Moramo biti otvoreni i spremni za direktne razgovore sa Albancima, kada se za tako nešto stvore uslovi u budućnosti. Zapravo, takvih pokušaja je i bilo u drugoj polovini prethodne decenije, ali su upravo moćni umešači sa strane u korenu sasekli svaku mogućnost za kompromis Srba i Albanaca, održavajući nas u permanentnom konfliktu, što očigledno više odgovara njihovim interesima.
Pritisci na petorku
Očekujete li da bi moglo da dođe do promene stava pet zemalja EU koje ne priznaju tzv. Kosovo i pod kojim okolnostima?
– Moramo biti svesni toga da su pritisci koji dolaze iz vodećih prestonica Kvinte prema državama članicama EU koje ne priznaju jednostrano proglašenu nezavisnost KiM snažni i kontinuirani. I čelnici privremenih institucija samouprave u Prištini i njihovi međunarodni sponzori su svesni toga da je učlanjenje tzv. Kosova u Ujedinjene nacije, pa i priključenje specijalizovanim agencijama UN, praktično nemoguće. Međutim, smatraju da bi se uklanjanjem veta Španije, Rumunije, Slovačke, Grčke i Kipra otvorila vrata za članstvo Prištine u EU, a u slučaju prve četiri države i u NATO. Slamanje volje tih pet država bi predstavljalo krunski uspeh za kosmetske Albance i njihove patrone. Ipak, ja ne vidim mogućnost da se te namere realizuju u doglednoj budućnosti, budući da su stavovi nepriznavajuće petorke postojani, a u slučaju nekih poput Španije su još i dodatno očvrsnuli od 2008. do danas. Ukazao bih i na to da se Mađarska, iako predstavlja državu koja je ranije priznala secesiju Prištine, danas u praksi ponaša kao nepriznavač i to dokazuje obrazac glasanja Budimpešte u različitim međunarodnim telima.
Briga o mladima i veteranima
Preuzeli ste jedan od najvažnijih resora, ministarstvo koje je zbog osetljivosti tema, za svaku državu u vrhu agende prioriteta. Šta će Vama biti prioritet u radu?
– Resor kojim sam dobio priliku da rukovodim je veoma velik i kompleksan. U domenu socijalne zaštite potrebno je da nastavimo proces digitalizacije, koji je već proizveo veoma pozitivne efekte. Kada su u pitanju rad i zapošljavanje, prioritet će biti socijalni dijalog, kao i zapošljavanje mladih. Naravno, demografija predstavlja najveći društveni izazov i mi ćemo u saradnji sa drugim ministarstvima, kroz mere iz našeg domena, učiniti sve što možemo kako bi se stopa nataliteta uvećala i izbalansirali migratorni trendovi. Konačno, u nadležnosti resora koji mi je poveren je i veliki projekat izgradnje memorijalnog centra posvećenog žrtvama genocida koji je nad Srbima sprovela hrvatska država iz vremena Drugog svetskog rata, na dve lokacije, u Donjoj Gradini i Beogradu.
U delokrugu Vašeg ministarstva je i boračka zaštita. Očekuju li bivše borce neke novine?
– Borci i veterani zaslužuju veliku pažnju države i društva u celini. Mislim da je dosta toga učinjeno u prethodnom periodu kako bi se njihov status unapredio. Ipak, uočeni su i određeni propusti u zakonskim aktima zbog kojeg određene kategorije boraca nisu u mogućnosti da ostvare sva ona prava koja im pripadaju. Zbog toga smo od prvog dana po stupanju na dužnost krenuli u razgovore sa boračkim udruženjima kako bismo u kratkom roku, a verujem svakako tokom ove godine, sproveli manje izmene u Zakonu o pravima boraca kojima bi se otklonile pojedine nedoslednosti.
Do pre desetak godina bilo je nezamislivo da se Srbija hvali svojim veteranima. Čega smo se stideli?
– Ako mi dozvolite da kao istoričar po vokaciji sagledam stvari iz malo šireg ugla, rekao bih da je pristup naše države, pa i društva, nacionalnim pitanjima tokom prve decenije 21. veka bio dijametralan onom iz poslednje decenije 20. veka, a da su oba pristupa bila poprilično ekstremna. Kao rezultat toga 2000-ih godina smo svedočili odricanju od svega što je imalo nacionalni, srpski prizvuk, vojska nam je umanjena i unižena, a država se stidela boraca koji su za nju položili sopstveni život ili su bili spremni da to učine. Tek posle političkih promena iz 2012. zauzet je ispravan, zdrav kurs, koji je u skladu sa duhom našeg naroda i vrednostima koje ga krase. Ne konfrontirajući se ni sa kim drugim, mi danas možemo da nazovemo stvari pravim imenom, ne tražeći nikakve prigodne eufemizme za agresiju NATO, da obeležavamo godišnjice velikih stradanja našeg naroda iz vremena 90-ih, kao i da delatno prikazujemo večnu zahvalnost herojima sa Košara. Verujem da građani Srbije to prepoznaju i cene.
Hil ozbiljan diplomata
Dok zvaničnici SAD tvrde da je međusobno priznanje jedino rešenje, ambasador Kristofer Hil je bio više nego jasan: od Srbije se ne očekuje da prizna Kosovo. Kako tumačite ove izjave?
– Moram reći to da je ambasador Hil veoma ozbiljan i iskusan diplomata, koji dobro razume da taj poziv zahteva taktičan, nekonfrontirajući pristup i stalnu potragu za nekakvim, makar i najmanjim zajedničkim imeniteljem. To nažalost nije slučaj sa svim američkim zvaničnicima. Iako se svi kreću unutar istih zadatih okvira spoljne politike SAD prema Balkanu, razlika u pristupu je evidentna i svakako utiče na rezultate delovanja američkih diplomata i zvaničnika, a rekao bih da je često posledica nedovoljnog poznavanja prilika u Srbiji i regionu, pa samim tim i odsustva senzibiliteta za naše specifičnosti. Kod Kristofera Hila takve barijere ne postoje, vrhunski je poznavalac prilika na Balkanu i učinio je mnogo za razvoj odnosa Srbije i SAD u protekle dve godine, uprkos nimalo zahvalnim okolnostima za tako nešto.
Agresija – prelomna tačka za planetu
Ove godine je navršeno 25 godina od kraja agresije NATO. Šta je agresija NATO donela, a šta odnela te 1999. godine?
– Agresijom NATO na SR Jugoslaviju 1999. godine porušen je međunarodni javno-pravni poredak izgrađen nakon Drugog svetskog rata i uspostavljen žalosni presedan, koji će potom biti repliciran u Iraku, Libiji, ali i na istoku Evrope. Prethodnih 25 godina nas je uverilo u to da Pandorinu kutiju možete otvoriti sami, ako ste moćni i silni, ali da će se o tome da li će ona biti zatvorena, kada i na koji način, uvek pitati i neki drugi. Vodeće zemlje političkog zapada su same poništile sopstvene narative o navodnim humanitarnim razlozima “intervencije” protiv SRJ time što su devet godina kasnije priznale jednostranu secesiju kosmetskih Albanaca, čime su uspostavile još jedan presedan koji je veoma brzo repliciran u Gruziji, kasnije i u Ukrajini. Sve je to, rekao bih, proizvod bezgranične arogancije koju osećaj moći povlači za sobom, ali u kojoj se uvek krije klica nekog budućeg sloma. Iako najbolnija za nas zbog ljudskih žrtava i materijalne štete koju smo pretrpeli, agresija NATO na SRJ 1999. godine se prepoznaje kao događaj svetsko-istorijskog značaja i prelomna tačka koja je uvela planetu u period nestabilnosti i unilateralnog delovanja velikih sila.
