Situacija u Pojasu Gaze je nezabeležena tragedija od Drugog svetskog rata, ali Zapad ne želi da prekine agoniju u kojoj se našao palestinski narod. Na sličan način Zapad odbija da pomogne Srbima na Kosovu i Metohiji.
Ovako počinje razgovor za “Vesti” Mohamed Nabhan, dugogodišnji ambasador Palestine u Srbiji i ovogodišnji dobitnik Sretenskog ordena srpske zastave drugog stepena za istaknute zasluge u razvijanju i učvršćivanju miroljubive saradnje i prijateljskih odnosa između Republike Srbije i Države Palestine.
Hamas nije cilj
Iz Pojasa Gaze svakodnevno stižu užasavajuće vesti. Kako se može opisati trenutna situaciju?
– Kao nezabeleženu tragediju ne samo u 21. veku, već od kraja Drugog svetskog rata. Situacija u Pojasu Gaze je nažalost sve tragičnija. Od 7. oktobra do sada ubijeno je više od 31.000 ljudi, od čega više od trećina deca. Drugu trećinu ubijenih čine žene i iznemogli. Broj ranjenih i osakaćenih je tri puta veći. Do sada je stradalo oko 100.000 ljudi, a 1,5 miliona je bilo prinuđeno da se iseli iz svojih domova sa severa Gaze na jug. U gradu Rafi od 100.000 stanovnika, danas je deset i po puta više ljudi i oni su izloženi svakodnevnim bombardovanjima. Izrael pred očima svetske javnosti sprovodi rat genocida protiv palestinskog naroda.
Sve je počelo napadom Hamasa 7. oktobra?
– Ono što se dogodilo 7. oktobra je zapravo samo rezultat nerešavanja palestinskog problema koji traje više od 75. godina. Nije to bio početak rata, već vrhunac eskalacije situacije. Nije cilj Izraela da likvidira Hamas već da očisti celu Gazu, svih 2,3 miliona stanovnika. Da ih sve pomere ka Sinaju kao “vruć krompir” Egiptu.
Šta je ono što međunarodna javnost ne vidi, ili ne želi da vidi?
– Međunarodna javnost sve vidi. Rat se odvija pred kamerama svetskih televizija. Ubijeno je 140 lekara, više od 130 novinara… Pritom, Gaza nije pustinja, već razvijeno društvo sa više od 30 bolnica i sa najviše fakultetski obrazovanih ljudi u odnosu na bilo koji drugi deo Bliskog istoka. Gaza je bilo veoma razvijeno područje, ali je 70 odsto objekata porušeno i sve je to prenošeno preko medija i međunarodna javnost je to gledala. Nažalost, oni koji kontrolišu međunarodne odnose, mislim na zapadne zemlje, i dalje sprečavaju da bilo koji organ Ujedinjenih nacija reaguje. SAD su četiri puta do sada upotrebile veto u Savetu bezbednosti kako bi sprečile izglasavanje rezolucije o prekidu vatre. Dakle, niko nije tražio da se izglasa osuda Izraela ili tome slično, već samo da se zaustavi vatra i to se ne dozvoljava. Zašto? Zato što su oni ti koji su umešani u eskalaciju i tog rata, ali i drugih sukoba u regionu. Pogledajte šta se dešava u Crvenom moru, šta u južnom Libanu ili prema Siriji ili Iraku. To je rat koji se prelio na sva okolna područja Bliskog istoka i preti da preraste u veoma opasan regionalni sukob.
Eskalacija sukoba
Koliko smo daleko od takvog scenarija?
– Crveno more je već skoro zatvoreno zbog okršaja Huta i Amerikanaca, Engleza i Nemaca. Sve zapadne zemlje su vojno prisutne. Crveno more je danas vojni poligon zbog čega trpi i svetska ekonomija. Više od polovine svetske trgovine odvijalo se preko Crvenog mora i Suetskog kanala. S druge strane imamo svakodnevnu razmenu vatre između Izraela i Hezbolaha u Libanu, pa umešanost nekih snaga u Siriji i Iraku koje gađaju američke baze. Rat se već širi na područje celog Bliskog istoka i to je veoma, veoma opasna eskalacija.
Na način na koji opisujete situaciju teško da će doći do mira. Šta bi bilo prihvatljivo rešenje, kako za Palestinu tako i za Izrael?
– Mnogo je krvi palo, ali na kraju, bez obzira na obim sukoba i žrtve, stvari ipak moraju da dođu na svoje mesto. Jedini ispravan način je da Izrael prihvati postojanje nezavisne, suverene palestinske države na Zapadnoj obali i oblasti Gaze. Te dve enklave moraju da se spoje pod jednom državom sa istočnim Jerusalimom kao glavnim gradom. Bez toga, uveravam vas, nema mira ni bezbednosti ni Izraelu ni bilo kome na tom području. Taj rat može da traje još 100 godina, ali mora da se dođe do toga da Palestina pripada Palestincima.
Bili ste 17 godina ambasador Palestine u Srbiji. Ove godine ste zbog zasluga u približavanju dva naroda odlikovani Sretenskim ordenom. Kako gledate na ovo priznanje?
– Veoma mi znači. To je pre svega priznanje da sam ispred svega ipak prijatelj Srbije. Tokom 17 godina koliko sam bio ambasador nastojao sam da produbim prijateljstvo palestinskog i srpskog naroda koje datira još od vremena Svetog Save i uveren sam da niko ne može da ga podrije. To je staro i duboko prijateljstvo. Palestinski narod gaji veliko poštovanje i prema Srbiji i prema Srbima, a Sretenski orden je za mene satisfakcija da sam radio na dobrobit oba naroda i dve države.
Pretpostavljam da pratite događaje u Srbiji, a posebno kad je reč o KiM. Kako vidite situaciju u kojoj je trenutno srpska zajednica u pokrajini?
– Jasno je da se vrši veliki pritisak na Srbiju da prihvati otcepljenje Kosova od Srbije i da prihvati da njeni građani koji i dalje žive na KiM budu tretirani kao građani drugog reda. Ne verujem da bilo ko u Srbiji može to da prihvati. Znam koliko je Kosovo prisutno u duši svakog Srbina. Pa Kosovo je kolevka Srbije. Ma koliko su ti pritisci jaki i bolni, verujem da srpski narod ima volju i snagu da se suprotstavi. Ponekad ne možemo da ostvarimo sve naše ciljeve odjednom. Ali, znate šta, bitno je da i dalje ne priznajemo to što se dešava na KiM. Bitno je da niko ne potpiše i neka ostane to otvoreno pitanje za budućnost, za buduće generacije. Srbi su bili pet vekova pod Turcima i na kraju su uspeli da se oslobode i da proteraju okupatore. Verujem da će jednog dana tako biti i kad je reč o okupaciji KiM.
Arafat voleo Jugoslaviju i Srbe
Radili ste jedno vreme u kabinetu Jasera Arafata. To je ličnost koja je obeležila jednu epohu?
– Slažemo se. Radio sam u njegovom kabinetu gotovo osam godina i sve što sam u politici naučio, naučio sam od tog čoveka. U tih osam godina, bez preterivanja, kao da sam završio pet fakulteta. Pritom, Arafat je bio veoma posvećen poslu. Dnevno bi radio između 18 i 19 časova i znam da smo se podelili u tri ekipe samo da bismo uspeli da ispratimo. Ali, on je istovremeno bio i harizmatična ličnost i veoma hrabar čovek.
I neko ko je veoma poštovao bivšu Jugoslaviju?
– Ne samo Jugoslaviju, već i Srbiju. Sećam se jednog sastanka u Gani, bio je to Samit islamskih zemalja kome je prisustvovao i Bakir Izetbegović. Rat u Bosni je već počeo. Na tom samitu je bilo 25 kraljeva i predsednika najmoćnijih zemalja arapskog sveta i svi su Izetbegoviću obećavali da će ga podržati i pomoći. Na kraju je Arafat zatražio reč. Rekao je Izetbegoviću: “Gospodine, gledajte me. Ovi ljudi koji su vam malopre obećavali brda i doline to isto meni obećavaju već 50 godina. Savetujem vam da se vratite u vašu zemlju i da pregovarate sa Srbima i tako spasite narode od krvoprolića. To je jedini način, jer Srbi nisu loši ljudi. Nađite zajednički jezik sa njima.” To su bile njegove reči, sedeo sam na tom samitu iza njega. Sve je to zabeleženo.
Poređenje sa Ukrajinom
Koliko sukob u Pojasu Gaze može da se poredi sa onim u Ukrajini?
– To poređenje je svakako na mestu. Mislim da Zapad polako gubi u ratu u Ukrajini i zbog toga želi da napravi kompenzaciju ratom na Bliskom istoku i da preko Izraela ojača svoje pozicije kako bi nastavio da koristi energiju Bliskog istoka, a zatim i da uspostavi kontrolu nad vodenim putevima preko Suetskog kanala, Mediterana i Indijskog okeana. To je suštinski cilj Zapada i zbog toga su i podržali Izrael.
Rat za prirodne resurse
Koliko je tačna tvrdnja da je rat u Pojasu Gaze zapravo rat za prirodne resurse?
– Apsolutno je tačna. Preko puta Gaze, u Sredozemnom moru, otkriveno je ogromno nalazište gasa. Istovremeno, na zapadnoj obali Palestine su otkrivena ogromna nalazišta nafte. Zbog toga Izrael želi da dominira tim područjima. Namera mu je da isprazni Gazu, a zatim i celu Zapadnu obalu od Palestinaca da bi sam mogao da raspolaže gasom i naftom. Ne treba zaboraviti da Amerikance i Evropljane Izrael trenutno puno košta. Procena je da godišnje finansiraju Izrael sa oko 100 milijardi dolara i njihove ekonomije više ne mogu da trpe taj trošak i zato traže način da Izrael nastavi sam da se finansira. Ideja je da se u jednom delu taj trošak prebaci na “arapska leđa”, odnosno da pokušaju da normalizuju odnose sa arapskim zemljama, pogotovo Saudijskom Arabijom i Irakom. U drugom delu bi se finansirali iz ovih nalazišta gasa i nafte. Ali to je krađa, krvava krađa, zato što to pripada Palestincima.
Zapad neće kazniti Prištinu
Priština nastavlja sa jednostranim potezima, ali bez konkretnih sankcija Zapada. Da li očekujete reakciju?
– Nažalost, ne očekujem. Jedino što će da urade to je da iskažu neki oblik verbalnog prekora kao što uostalom to isto rade i kada je reč o Pojasu Gaze. Govore kako nije dobro to što Izrael trenutno radi i da treba da prekine s tim, ali ništa se konkretno ne čini da ih zaustave. Na jednom mirovnom sastanku u Madridu, 1991. godine, Izrael je odbio da sedne za pregovarački sto zato što su u delegaciji Jordana bili i predstavnici Palestine. Američki državni sekretar je otišao u Jerusalim i na konferenciji za novinare rekao da nije problem što Izrael ima taj stav i da se on vraća u Vašington, a da je telefonski broj Bele kuće poznat. Prošlo je samo dva dana i Izrael je prihvatio da sedne s nama za pregovarački sto. Dakle, Amerikanci imaju mogućnost da samo jednom rečju zaustave rat kao što danas samo jednom rečju mogu da zaustave ono što se dešava nad Srbima na KiM. Ali neće, u tome je stvar. Žele da naprave od Srbije marionetsku državu kao što su to učinili sa mnogim drugim zemljama. Uveren sam da u tome neće uspeti.
