Jedan je Zadranin osnovao udruženje "Hrvatski domobran“, pa udario da obeležava godišnjicu osnivanja NDH, drugi osnovao "Hrvatsko obredno društvo bojovnika Drugog svjetskog rata“, pa zabranio pristup partizanima, treći osnovao NDH – "Nezavisne dragovoljce Hrvatske“, četvrti "Zdrug udruga hrvatskih političkih uznika Republike Hrvatske i inozemstva“, a peti utemeljio "Hrvatsku pravoslavnu crkvu“, piše Boris Dežulović u "Globusu" o današnjim zbivanjima u ovom dalmatinskom gradu, dok se istovremeno Ernest Marinković priseća u "Novostima", srpskom samostalnom nedeljniku, kristalne noći 2. maja 1991. kada je krenuo otvoreni obračun sa građanima srpske nacionalnosti…
Vlasnik jednog poznatog ugostiteljskog lokala na zadarskom poluostrvu, koji je želeo da ostane anoniman, zaključio je kako je spisak imovine u vlasništvu zadarskih Srba bio pripreman nedeljama pre tog maja. Štaviše, kaže, bili su unapred upozoreni:
"Mislio sam – zašto bi mene iko dirao kada nikada nikome nisam učinio ništa nažao. Nažalost, prevario sam se. Desetak ljudi došlo je do dela grada gde se nalazio moj lokal, predvođeni jednom ženskom osobom (ime i prezime poznato redakciji). Ona je u ruci držala popis, uprla je prstom u moj objekat što je značilo – uništiti! Bagra je navalila…" priča naš sagovornik, koji ni nakon toga nije hteo da ode iz svog grada.
"Kakvu pravdu možemo da očekujemo kada znamo da je dan kasnije svemoćni Vladimir Šeks, komentarišući zadarsku kristalnu noć, na televiziji izjavio kako je reč o opravdanom revoltu građana Zadra“, zaključuje naš sugovornik.
Bivši sudija Đuro Kresović navodi da je u užem delu Zadra porušeno 470 kuća u vlasništvu Srba. "Podatak mi je dao pokojni član Komisije za popis srušenih kuća Josip Klobučar i taj zapisnik i danas negde mora postojati", kaže Kresović, uveren da toliki broj srušenih kuća može biti jedino rezultat visoke državne politike.
Jer, za rušenje tolikih objekata u jednom gradu potrebne su ogromne količine eksploziva i eksplozivnih naprava nad kojima neko ima kontrolu, a znamo da su njima raspolagali samo MUP i Ministarstvo obrane.
"Posedujem zapisnik sa jednog saslušanja na Opštinskom sudu u Biogradu (posl.br. P-560/04), u predmetu u kome vlasnik srušene kuće tuži Hrvatsku, a tokom koga je izjavu dao Ljubomir Barešić, tadašnji pomoćnik glavnog inspektora obrane RH.
On doslovno kaže: ‘Miniranja i paljenja činila su se osobama pravoslavne vere, a postojale su organizovane grupe koje su to radile, a to su bili pripadnici Hrvatske vojske u odorama’.
Osvetnički pohod gradom nije mimoišao ni kafić "Ambasador" u vlasništvu Mirka Arčabe, direktora zadarskog predstavništva osječke kompanije IPK, koji je tog dana bio u Osijeku:
"Kafić sam otvorio dva dana ranije i bilo je potrebno ispečatirati još neke papire, no rečeno mi je da to neće biti potrebno jer mi je objekat upravo demoliran.
Upozorili su me da bi verovatno bio sačuvan da sam u njemu okačio hrvatsku zastavu. Uskoro sam ga ponovno uredio i otvorio a na vrata postavio zastavu sa šahovnicom. Međutim, ona tu nije dugo bila jer je jedan dan naišao policajac Ante Ikić, jednostavno je skinuo i uzeo", kaže Arčaba.
I ovaj je Zadranin, poreklom iz obližnjeg sela Kašića, u junu 1991. sa porodicom morao da ode iz Zadra. I dan-danas iz Beograda sudski traži povraćaj kuće i lokala.
"Veliki broj ljudi napustio je Zadar već sledećeg dana. Oni Srbi koji su odlučili da ostanu sistematski su maltretirani. Mnoge su izvodili iz kuća, neke kupili po ulicama i vezanih ih očiju odvozili u ciglanu kraj Nina. Tu su ih podvrgavali torturama, a onda opet vezanih očiju iskrcavali u Kožinskim borima.Desetak je Zadrana tih dana ubijeno, minirano je i zapaljeno mnoštvo kuća…
Međutim, željeni je efekt postignut. Iz grada Zadra, bez okoline, pobeglo je ili proterano oko 80 posto Srba. Nekada ih je tu živelo oko 20.000, a prema podacima UNPROFOR-a 1995. bilo ih je tek 2.000", kaže Kresović.
Drugim rečima za zadarsku kristalnu noć – niko nije kriv.
