Pisac i avanturista, Beograđanka Snežana Radojičić od 2011. godine obilazi svet na biciklu. Putovanje je za nju postalo način života i kako kaže, više ne bi ni umela da živi drugačije. Snežana se trenutno nalazi u Peruu, odakle je stigla iz Čilea u kom je zbog pandemije bila zarobljena 15 meseci.
Njena avantura na američkom kontinentu počela je poslednjeg dana 2019. godine, a Snežana je bila rešena da vozi od najjužnije tačke na svetu takozvanom panameričkom rutom do Aljaske. Onda se desila pandemija koja je usporila njeno putovanje, ali je nije zaustavila. Posle brojnih sanitarnih koridora, bežanja pred zatvaranjem gradova, pa i prinudnog karantina stigla je u Peru i zabeležila prvi utisak.
– Šarenilo boja, život koji se odvija na ulici, miks kolonijalne gradnje, novovremenih višespratnica bez fasada i poneke metal-staklo građevine, peruanska muzika u pozadini, ritam na koji samo telo počinje da se njiše, blistavi osmesi ispod šešira sa širokim obodima i jeftinoća – cene toliko niske da se stalno preračunavam gde sam pogrešila i da li je zaista moguće da to samo toliko košta – zapisala je Snežana.
Smestila se u gradu Kusko odakle je posetila Morej, Pisac, prestonicu poslednjeg Inka kralja i jedinstvenu Planinu duginih boja.
– Sedam boja i desetine nijansi planini daju minerali, a otkrivena je pre sedam godina, zahvaljujući izraelskim planinarima koji su tu slučajno zabasali tokom ekspedicije na Ande. Od tada je drugo mesto po posećenosti, nakon Maču Pikčua – kaže Snežana.
Do čuvenog grada Inka prepešačila je 100 kilometara za pet dana, a pre nego što je stigla u Maču Pikču ispunila je sebi želju da spava u kućici na vrhu planine, i to sa pogledom na ovo drevno mesto.
– Ako vrištim i pljeskam rukama ko dete, rekla sam mom vodiču, nemoj da misliš da sa mnom nešto nije u redu, ja to radim kad sam veoma srećna, a sad bih mogla skočiti do oblaka iako me noge ne slušaju posle sto kilometara hodanja, kolena mi škripe od pogibeljno strmih spustova, desno rame mi je rašrafljeno od onog planinarskog štapa o koji sam se oslanjala, a i sva sam izujedana od amazonskih krvopija, čak i po dlanovima i tabanima imam crvene plikove koji vraški svrbe i peku kao da sam boginjava. I tako sva kljakava i nikakva idem da vidim to čudo o kome sam oduvek maštala, ali ne bih se nikad usudila da poverujem da ću zaista i stići dotle, čak ni kad sam bila nadomak cilja, jer nikad se ne radujem unapred, oprez je majka preživljavanja, a izneverena iščekivanja pogubna po psihu, barem moju, tako da sam uporno išla ka cilju, s verom da ću stići, ali i zadrškom da se može desiti toliko toga na šta nemam uticaj, a što bi me moglo sprečiti da skočim do tih oblaka u koje voli da se obavija Izgubljeni grad – priča Radojičićeva koja je ispunila još jedan svoj san, a dalje će kuda je put odvede.
Andi kao Šumadija
Dve najpoznatije rute koje vode do Maču Pikčua su Inka Trejl i Salkantaj trek. Dok je planinarila Salkantajem Snežanu su niži delovi Anda neodoljivo podsetili na Srbiju, tačnije na Šumadiju.
