Putovanja ih pokreću i ispunjavaju. Vole da upoznaju daleke zemlje, različite kulture i stiču nova poznanstva. Pustolovi, istraživači, putnici, avanturisti, globtroteri… Kako god ih nazvali jedna stvar im je zajednička, spremni su da se odreknu komfora i otisnu u nepoznato.
Malo je poznato, da je prvi Srbin “svetski putnik” bio Milorad Rajčević iz Leskovca, rođen 1890. u Prokuplju. Milorad je, još početkom prošlog veka, obišao obe Zemljine hemisfere čak šest puta, posetio 70 zemalja, naučio 15 jezika i upoznao najznačajnije ličnosti tog vremena. Ono što je Rajčević učinio podvig je ponoviti i danas u uslovima daleko modernijeg saobraćaja.
– Milorad je bio jedinstvena ličnost, hrabar, uporan, vispren, vrlo snalažljiv čovek ispred svog vremena – kaže istoričar Goran Vilić, koji je Rajčevićevu sudbinu otrgao od zaborava.
Hrabra je bila i beogradska porodica Kojadinović, koja se u nesvakidašnju avanturu upustila davne 1976. godine. Srboljub i Jelena isplovili su iz francuske luke Avr u svom jedrenjaku Kli-kli i uputili se sa trinaestomesečnim sinom Vanjom u nepoznato. Put ih je vodio do Markiskih ostrva, a zatim na Tahiti, gde im se posada uvećala. Rodila im se ćerka Mila Moana, pa su tamo ostali dve godine. Porodica kojoj je više od 30 godina dom bio na moru nailazila je na mnoge prepreke i nevolje. Uspeli su da prevaziđu cunamije, uragane, nasukavanje i oštećenje jedrenjaka, a o njihovim dogodovštinama javnost je čitala u “Ilustrovanoj politici”, gde su objavljivali putopise.
Doživljaje sa dalekih destinacija u osam putopisnih knjiga pretočila je i Mila Starčević, koja je sa svojim suprugom tokom četiri decenije zajedničkog života obišla više od 140 zemalja. Sve je počelo 1970. Italijom, a potom ih je put vodio do Havaja, Novog Zelanda, od Japana do Brazila, Nijagarinih vodopada do savana u Keniji i kanibala na Sumatri.
– Svašta nam se događalo. Od napada na ulici u Bogoti, do hrama zmija otrovnica u Maleziji u koji smo ušli samo nas dvoje. Zamislite mi na Tibetu, na 5.800 metara, nigde žive duše, ide kamion i čujete “Bravo Jugosloveni!” – prepričala je Mila svojevremeno deo doživljaja.
Početkom milenijuma svetski putnici i avanturisti dobili su i svoj Klub, koji danas na svom forumu broji nešto više od 17.000 registrovanih članova, a najposećenija sekcija njihovog sajta je ona koja sadrži vizni vodič za sve zemlje sveta.
– Klub putnika osnovan je, kada smo, zbog siromaštva i nepovoljnih viznih režima, bili izolovani. Cilj Kluba bio je da otkrije i podeli, kako probiti barijeru i uspostaviti dodir sa svetom, uz oslanjanje na auto-stop, gostoprimstvo, rupe u viznim zakonima… S vremenom smo počeli više da promišljamo putovanja i ono što smo na njima naučili – kaže za “Vesti” Lazar Pašćanović, jedan od osnivača.
On je sa dvojicom prijatelja, Urošem Krčadincem i Markom Đedovićem pre 12 godina prešao Afriku od severa do juga, putujući na sve načine, od auto-stopa do aviona, spavajući svuda, pa čak i kod starešine jednog afričkog sela. Seriju blogova o svojim doživljajima pretočili su u knjigu “Bantustan”, stoperski zapis od Balkana do juga Afrike, koji je upravo ovih dana objavljen na engleskom jeziku i dostupan na sajtu Amazon. Njihov odlazak u Afriku, kako su opisali, bio je namerni silazak na deponiju čovečanstva. Nisu išli na safari, ni na plaže Zanzibara, niti se penjali na Kilimandžaro. Putovali su stopom, peške i javnim prevozom, živeli u zloglasnim kartonskim naseljima afričkih metropola i u selima bez vode i struje, pili blatnjavu vodu i spavali na podu po kome trče pacovi.
Nepresušna radoznalost
Ljudi putuju na različite načine i iz različitih razloga. Neki radi avanture, drugi radi odmora, treći radi upoznavanja novih ljudi, četvrti zato što žele da vide svet…
– Kada smo osnivali Klub putnika, razmišljali smo o tome kako mnogi mladi ljudi uopšte nisu svesni koliko su putovanja pristupačna, naravno uz malo snalažljivosti i odricanja od komfora, pa smo želeli da tu ideju da podelimo i da im pokažemo da mogu da putuju bez obzira na finansije. Uopšte uzev, čini mi se da ljudi najviše putuju između svoje 20. i 30. godine – objašnjava Pašćanović i dodaje da je ono što povezuje sve svetske putnike radoznalost, potreba za novim i drugačijim, za doživljajima van uobičajenog iskustva.
Besplatna konačišta
– Sakupimo novac, uglavnom od donacija i onda iznajmimo stan negde u svetu, na mesec ili dva. U tom stanu svako može da prespava besplatno, do pet noći. Nema nameštaja, spava se u vrećama za spavanje, na podu. Dosad smo imali putničke kuće u Turskoj, Španiji, Gruziji, Grčkoj, Portugalu i Latviji. Poslednja je bila 2017. godine, nakon čega smo odlučili da napravimo pauzu, zbog toga što projekat zahteva veliku količinu vremena i truda. Na primer, u Atini je, za dva meseca, kroz putničku kuću prošlo više od 500 ljudi – priča Lazar.
