Na stranicama “Vesti” predstavljeni su mnogi Italijani koji vole Srbiju i Srbe, ali u Vićenci živi i Rumunka koja je svim srcem uz naš narod. Srbe poznaje još kad su Rumunija i Jugoslavija zajednički gradili hidrocentralu Đerdap, a dva lidera Tito i Čaušesku krotili i delili Dunav kako bi dovoljno struje bilo za obe države.
Teodora Stanću, spisateljica, novinarka i prevodilac, priseća se tog doba sa snažnom nostalgijom. Iza nje stoji plodonosni rad na polju književnosti, novinarstva i prevodilaštva. U Rumuniji je radila u eksport-import preduzeću kao prevodilac za ruski, nemački, francuski i engleski.
– Naša dva naroda su se uvek poštovala i živela u prijateljstvu. Jugoslavija je za nas bila uzor kako treba živeti i raditi. Vi ste za nas bili više od bogatog Zapada. Sa tugom i gnevom pamtim tu epohu. Sada vidimo koliko nam je tamo bilo dobro, ali tada nismo znali da je to naše siromaštvo vrednije od ovog ispraznog bogatstva. Nismo smeli da dozvolimo da nam se desi pad, da nam drugi nameću vrednosti sopstvenih zemalja. Ko kaže da je ono što je dobro i normalno za njih – vredi i za nas?
Kulturni medijator
Napustila je rodnu Rumuniju kad joj je bilo 45 godina.
– Bila sam zrela i oformljena osoba i mogla sam jasno da sagledavam razlike. Imali smo dovoljno za dostojanstven život, svi malo i svi podjednako. A sada su surova vremena i za Srbe i za Rumune. U Vićenci imamo mnogo prijateljica iz Srbije. Počela sam da odlazim na kulturne i književne događaje pesnikinje Rade Rajić Ristić (dopisnice “Vesti”, potpisnice ovih redova) i preko nje sam upoznala Simonidu, Marinu, Idu i još dosta njih. Sa Srbima se najlakše i najlepše družim. Prevela sam Radine pesme na rumunski, a potom ih sa Ligom rumunskih književnika promovisala u Temišvaru. Njena poezija je ostavila dubok utisak na rumunske pisce, pa je dobila plaketu za doprinos svetskoj književnosti – ističe Teodora.
Morala je da se navikne na život u Italiji, i nakon razvoda od supruga Italijana, zbog koga je i došla u Vićencu. Vođena ljubavlju, završava kurs za interkulturu i počinje da radi kao kulturni medijator u školama koje pohađaju rumunska deca. Nije joj bilo lako da se sama bori sa životnim iskušenjima. Sada ima 69 godina i od 2019. uživa u penziji, za koju kaže da je mala, ali da može kako-tako da preživi.
Kad je stigla u Italiju pohađala je niz kurseva. Dopisni je član Međunarodne akademije moderne umetnosti u Rimu, član Lige pisaca Rumunije i Međunarodne unije profesionalnih novinara u Bukureštu.
Emocionalne vibracije
Prva saradnja sa potpisnicom ovih redova, koja takođe uključuje advokata i pisca Paola Melea, tiče se prevoda dvojezične (italijansko-srpske) zbirke stihova “Ikone i trnje”. Teodora je u Montrealu objavila “Poeziju izvan granica”, zbirke pesama rumunskih i italijanskih pisaca. Autor je zbirke “Mrtve pčele”, koja govori o nasilju muškaraca nad ženama, koje je u porastu na Zapadu, a posebno u Italiji. Napisala je i esej “U znaku različitosti”, koji je objavio beogradski Gnosos, u saradnji s izdavačem, profesorom Mićom Miletićem.
Redovno posećuje književne promocije sa poznatom pesnikinjom Karlom Galvan i Paolom Meleom.
– Volim poeziju, iako je ne pišem, već samo prevodim. Trudim se da pesmama udahnem drugu emotivnu notu i frekvenciju. Prevodilaštvo je posebna vrsta umetnosti, prevodilac nije tehničar i zanatlija, već umetnik. On ne sme da upropasti tuđi rad, trud i emocije, već mora da bude na visini umetnosti. Kad je vešt prevodilac, i prepev može da bude lepši od originala. Uživam da prevodim Radine pesme jer imaju snažne emocionalne vibracije. Ipak smo mi balkanski narodi, nalazimo se na istoj talasnoj dužini. Takođe smo bili pod Turcima. Što se kaže, grcali smo, a i nas su, kao i vas, nabijali na kolac i umirali na njemu. Naše narode ne vezuje samo komunizam, već i sličnost duše. Želela bih da i Srbi i Rumuni i dalje sarađuju i opstaju u ovom globalističkom svetu, ujedinjeni i prijateljski, kao i do sada – poručuje za “Vesti” Teodora Stanću.
Rođena u Kalarašiju
Teodora Stanću rođena je u Rumuniji, u prelepom gradu Kalaraši, smeštenom u istorijskoj pokrajini Vlaška, južno od Baraganske stepe, na mestu gde Dunav pravi nagli zaokret na sever. Posle srednje škole studirala je spoljnu trgovinu na Univerzitetu u Bukureštu, a na Univerzitetu za slovenske jezike i književnosti pohađala je kurs ruskog jezika, ali i francuskog i italijanskog i dobila sertifikat tumača. U zemlji svog porekla je radila kao prevodilac i tumač za razne spoljnotrgovinske firme.
Ovenčana nagradama
U listu “Il Giornale di Vicenza” u rubrici “Crocevia delle kulture” (“Raskršće kultura”) objavila je različite članke “Šifra i ključ”, “Imigracija”, “Rumunija postkomunizma”. Neguje književno blago rumunskog naroda, a za eseje “Il Bacio” (“Poljubac”) – život i delo vajara Konstantina Brankušija i “Hiperion – Lucifer”, portret pesnika Mihaja Emineskua, dobila je nagradu Akademije umetnosti u Rimu – međunarodni trofej Medusa Aurea. Pre pet godina dobila je priznanje “Ettore Majorana” za članak “Trovanje – vizije svet kulture” (AMBIART, Milano), a nedavno je osvojila prvu nagradu za članak pod nazivom “Život drveća koje priča”. Pre dve godine dobila je Specijalnu nagradu za Veneto za članak “Ljudska planeta i homo edukandus”. Učestvuje u međunarodnom projektu “Obilazak grada – virtuelne i stvarne ture grada po gradovima Evropske unije” (Rumunija, Srbija, Nemačka i Bugarska). Trenutno sarađuje sa Međunarodnim udruženjem profesionalnih novinara u Bukureštu.
