Šarl de Gol i Dragoljub Mihailović bili su školski drugovi u kampu San Sir, priča je koja se dugo prepričava, iako je većina istoričara opovrgava dokumentovanjem raspoloživih istorijskih momenata. Kao tačan iznose podatak da su obojica tamo bila na obuci, ali u različitom vremenskom periodu, tako da u kampu nikako nisu mogli da se sretnu.
O njihovom drugovanju počelo je da se o tome govori, verovatno za kafanskim stolom, pa stiglo sve do novina, ali istraživači navode istorijske podatke kako je u Francuskoj na artiljerijskom kursu koji je trajao pola godine, 1930. bio tada major Mihailović, dok je De Gol sudeći prema njegovoj biografiji, tada bio na Bliskom istoku, u Libanu i Siriji.
Tačno je, kažu da je Šarl de Gol cenio Dragoslava Mihailovića, što je i javno rekao kada je četničkog vođu tokom Drugog svetskog rata odlikovao francuskim Ratnim krstom, Ordenom Legije za zasluge prvog stepena namenjen vrhovnim komandantima, Pisani trag je pohvalna naredba koju je francuski general izdao: “Armijski general, legendarni junak, simbol najčistijeg rodoljublja i najviših jugoslovenskih vojničkih vrlina, nije prestao da vodi borbu na okupiranom nacionalnom tlu.
Uz pomoć rodoljuba, ne da mira okupatoru, pripremajući konačan juriš za oslobođenje njegove otadžbine i sveta, rame uz rame s onima koji nikad nisu smatrali da velika zemlja može da se pokori surovom zavojevaču”.
Ove reči komandanta francuskog Pokreta otpora, pročitane su svim francuskim jedinicama, februara 1943. Šarl de Gol inače nikada nije posetio Jugoslaviju, a nije ni predsednika SFRJ Josipa Broza zvao u Pariz. Narod je pričao da je razlog, što je Tito streljao njegovog prijatelja Mihailovića.
Draža je uhapšen posle Drugog svetskog rata i suđeno mu je, a navodno je pred izvršenje smrtne presude De Gol pisao Titu i zamolio da pomiluje Čiču jer je “to dobro za čitav srpski rod i Srbiju”. Pismo je prema toj narodnoj, završilo u kanti za smeće, a Draža streljan kao narodni neprijatelj.
– Tito je od tada neprestano pokušavao i nadao se da će dobiti zvanični poziv francuskog lidera za posetu Parizu, ali se to nije dogodilo – osmišljeni je epilog ove priče.
Slično razmišljali
Ono što je, prema rečima, istoričara Aleksandra Stojanovića činjenica to je da su De Gol i Mihailović slično razmišljali, kao i da su i jedan i drugi, bili na čelu gerilskog pokreta.
– Obojica su kao mladi oficiri nižih činova zalagali za vojno jačanje svojih zemalja. Oni su 30-ih godina prošlog veka videli konstantno jačanje Nemačke i da Berlin krši Versajski mir u limitu broja vojnika i izvozu oružja. Dok su stariji oficiri taktički popuštali da se ne bi ušlo u novi rat, De Gol je imao oštar stav da je nemačko ponašanje uvesti u novi sukob. On i Mihailović su bili na istoj liniji protiv nesuprotstavljanja fašizmu – pojašnjava sličnosti koje su najverovatnije bile povod za priče o zajedničkom školovanju i prijateljstvu.
Američki privezak
Od istoričara se čuje da je De Gol tokom rata omogućio direktnu radio-vezu između Jugoslovenske vlade i Vrhovne komande generala Mihailovića koju su Britanci zabranjivali, a Mihailović na francuskom uzvratio srdačnim telegramom. Veza je uspostavljena krajem maja 1944, a kada je izaslanik jugoslovenske vlade objasnio De Golu da London podržava Tita koji je “Tajna Internacionalna Teroristička Organizacija”, De Gol je zaključio: “Nesreća je što Englezi izgleda nemaju izrađenu politiku prema evropskim narodima, a to se vidi što se u mnogo slučajevima povode za Amerikancima”.
