Zablude, mitovi, tumačenja velikih događanja. Ovako se karakterišu brojne istorijske priče o istaknutim ličnostima i srpskom narodu koje se i danas prepričavaju. Sežu u srednji vek od zlatnih viljuški na dvoru srpskih srednjovekovnih dinastija i Srba kao nebeskog naroda, pa do novijih da su generali Dragoslav Mihalović i Šarl de Gol školski drugovi. Ili da je britanski premijer Vinston Čerčil dobio batine u Beogradu, a nemački kancelar Oto fon Bizmark bio srpskog porekla.
Uzroke ovih izmišljenih priča sociolozi tumače činjenicom da je srpski narod mnogo toga “preturio preko glave”, pa kažu, nije za čuđenje ta sklonost ka mitovima nacije koja je mnogo krvarila u ratu i miru. Spisak zabluda je poduži, baš kao i kolektivno stradanje.
Srbi vole da poveruju ono što čuju, a kako ukazuje publicista Dušan Kovačev dešava se čak i da “neko nešto izvali, pa se priča proširi”. Nije neobično i da nešto što nije naučna istina izađe u javnost, tumači istoričar Aleksandar Stojanović, objašnjavajući kako u tome ima dodatih elemenata nekom istorijskom dešavanju, ali i eklatantnog izmišljanja.
Istine u tim pričama, prema njegovima rečima, ima ali izmenjene tako da dobije na zanimljivosti i emotivnosti. Mada, kaže on, i sama istina nekada može da bude fascinantna i uzbudljivija od najluđe fikcije, legende, anegdote i mita.
– U mitovima, legendama i istinama je momenat lične opservacije, jer ljudi vole da ubace u događaje mističnost i fatalizam, a stvari su jednostavne, ovozemaljske i ljudske. Nisu ni jedna ni druga krajnost, ni crne, ni bele, već različite nijanse sive. Takve priče podstiče činjenica da je istorija koja se uči u školama pojednostavljena. Učilo se prvo da su partizani bili čisti, a onda 90-ih prošlog veka da su četnici, a u stvari niko nije bio čistih ruku – ukazao je Stojanović.
Ono što se uči u školi, postalo je dosadno, mišljenja je i istoričar Branko Radun koji kaže da je iskrivljena istorija ne samo zanimljivija i da miluje sujetu, već deluje i kao hormon na nacionalni ponos. Ove priče koje su dopunjene, pa čak i izmišljeni istorijski događaji, prema njegovom tumačenju, posledica su činjenice da su Srbi usmeni narod.
– Slušamo, a ne pišemo. Od čitanja više volimo da nam neko ispriča, pa se to prenosi dalje, a tako i nadograđuje – pojašnjava naš sagovornik.
Kao jednu od većih srpskih zabluda ističe navodnu izreku Svetog Save o Srbiji: “Mi smo Istok za Zapad i Zapad za Istok.” Jasno je, prema njegovim rečima da je to moderan vokabular, star tri decenije, ne više vekova.
Kaže i da se kao “istorijske” koriste i reči glumca Miloša Žutića u liku cara Lazara u filmu “Boj na Kosovu”, scenariste Ljubomira Simovića.
– Bitka je bila 1389. godine, a film nastao 1989. To su daleko različiti istorijski momenti, ali su neke filmske rečenice ljudima bile prijemčive, pa ih izgovaraju kao misli tadašnjih junaka – priča Radun.
Srbi, kaže on, veruju jer navodne reči istorijskih ličnosti i događaja, lepo zvuče.
– Ima, u tome i onog da smo lepši i umiveniji narod i zemlja, pa u trci sa tom pseudoistorijom, klasična istorija gubi bitku – tumači ovaj istoričar.
Od nekih se čuje i da je “Srbija bila velika skoro kao Evropa”.
– Priču kako su svi na ogromnom području govorili jedan jezik, nalaze u sličnosti između reči “sunce” i engleske “sun”. Ne možemo, međutim, da se proširimo na nerealne granice, iako je ta megalomanija razumljiva kao posledica optužbi da smo najgori i genocidni narod. Ovakva antikampanja nas je bacila u nacionalnu depresiju, pa kad neko izgovori da je “Srbija bila do Minhena i Karla Velikog” kao da dobijemo injekciju optimizma – zaključuje Radun.
Ponos Tesla i Pupin
Branko Radun ističe da Srbi moraju da budu svesni da su značajan narod i da su u poslednjih 100 godina bili pobednici nad imperijalizmom u dva svetska rata.
– Imamo svetske umove Nikolu Teslu i Mihajla Pupina i ogromno kulturno nasilje – ukazao je zašto građani Srbije treba da budu ponosni.
Neznanje u prstima
Aleksandar Stojanović ukazuje na nedavni događaj u Nišu gde se kod nekih mladića videlo nacističko salutiranje uz “živeo Nedić”.
– Oni su u slavu premijeru Vlade narodnog spasa Milanu Nediću iz Drugog vetskog rata dizali tri prsta, a da možda i ne znaju ko je bio – kaže istoričar koji je ukazivao da Nedić nije bio nacista i fašista, ali jeste odgovoran za negiranje međunarodnog subjektiviteta Jugoslavije.
