Kad Srbin hoće da pokaže kako je demokratičan i tolerantan, on pređe na protivničku stranu. To je davnašnja srpska istina, a kažu da je jedan od njenih autora poznati srpski pisac Stevan Sremac. U poslednje vreme državna politika Srbije na delu ponovo dokazuje ovu istinu.
Ona, uz neviđenu ljubav i poverenje prema Turskoj i njenim otomanskim pretenzijama, potpuno ide naruku bošnjačko-bosansko-muslimanskom nacionalizmu. Ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić se prosto ne razdvaja od turskog ministra Davutoglua, a više vremena nego u Beogradu provodi u Ankari i u Istanbulu. Predsednik Tadić ga prati u stopu.
"Istorijska" Istanbulska deklaracija je posledica ovakve nakaradne politike. Tadića je u lice i pred zvanicama i TV kamerama pre dvadesetak dana u Mostaru na "pasje obojke" izvređao Haris Silajdžić i pri tom optužio Srbiju za "etničko čišćenje i agresiju". Možda bi nekom bila razumljiva Tadićeva spremnost i sklonost da prima najgore uvrede, ali ovde nije u pitanju neki njegov privatni problem. On predstavlja državu Srbiju ili bar ono što je preostalo od nje i o tome mora da vodi računa.
Zajedno sa tim istim i od državnih organa BiH neovlašćenim Silajdžićem Tadić u Istanbulu potpisuje deklaraciju i obavezu da 11. jula poseti groblje u Potočarima, priznavajući ponovo laž o srpskom genocidu.
Naknadnim falsifikovanjem prošlosti, BiH se pretvara u nekakvu idealnu zajednici i multietnički raj koji je navodno postojao u vreme bivše Jugoslavije. Pošto u Srbiji nema ko, na to ukazuje hrvatski istoričar Ivica Lučić u zagrebačkom "Globusu", a kritikujući svog predsednika Ivu Josipovića i njegovu politiku prema BiH: "Predsjednik obnavlja mit o bosansko-hercegovačkoj ‘idealnoj zajednici’ koju je devedesetih tobože netko izvana razbio.
Naprotiv, BiH je bila i jesto podijeljeno društvo. To su pokazali već prvi, slobodni i demokratski izbori 1990. godine, koji su bili preslika nacionalnog popisa stanovništva. Pravo glasa građani BiH iskoristili su da podrže vlastite nacionalne politike i stranke. Time su pokazali da su svjesni svoje posebnosti i različitosti interesa. To je ponovljeno na svim izborima od tada…"
Pomenuti istoričar upućuje i na činjenicu da je sve to ponavljanje teza dela hrvatske opozicije (oporbe) o tome da je ovu idealnu BiH zajednicu srušio sporazum Tuđman-Milošević o podeli Bosne:
"Takve teze hrvatske oporbe rado prihvaćaju i koriste bošnjačko-bosanski nacionalisti za svoje ciljeve. Oni govor predsjednika Josipovića interpretiraju kao potvrdu hrvatske krivnje, dok o krivnji vlastite nacionalne politike šute. Teza o ‘dvostrukoj agresiji’ njih čini jedinim žrtvama i jedinim nositeljem suvereniteta BiH, koju vide kao svoju nacionalnu državu. Haris Silajdžić i reis ulema Mustafa Cerić to su više puta javno kazali…"
Vodeći politički i verski lideri ne podstiču suočavanje bošnjačke javnosti sa krivicom i zločinom i greškama: "Oni se ne ispričavaju, nego o sebi govore i dalje jedino kao o žrtvi."
Navedeni uvid je tačan da ne može tačniji biti. Suština je u tome da se opisanom politikom (s tim što je srpska sto puta snishodljivija i po svoj narod gora od hrvatske) nastavlja falsfikovanje nekadašnje bosansko-hercegovačke stvarnosti prikazujući je kao idilu koju su drugi agresijom razrušili, a dominacija u BiH se prepušta isključivo bošnjacima-muslimanima i njihovom balkanskom pokrovitelju Turskoj.
Zvanična politika Srbije ne pokazuje ni naznaku da uopšte razume o čemu je reč. (Ili možda i previše dobro razume i u tome svesno učestvuje!) Naprotiv, ona se stalno samookrivljuje i sasvim pouzdano izlazi u susret potpunoj unitarizaciji BiH i uništavanju Republike Srpske.
Hrvati u svojoj nacionalnoj politici insistiraju da, u Dejtonu stvorenom entitetu Federaciji BiH, sačuvaju svoj identitet jer vide da on u "stvarnosti funkcionira kao bošnjačko-muslimanski nacionalni identitet". Srpski vlastodršci uglavnom i ne pominju RS kao entitet, te stoga uvek govore samo o dogovoru sva tri naroda u Bosni i trude se svim silama da unište RS.
Odlučnost srpskog naroda preko Drine, međunarodno pravo i Rusija brane Republiku Srpsku. Zvanična Srbija je kao garant Dejtonskog sporazuma od toga digla ruke.
Neko bi rekao da je Tadić okrenuo leđa Dodiku. Tačnije da je Srbija okrenula leđa Republici Srpskoj. To nije dovoljno tačno i precizno. To je previše figurativno rečeno. Prekodrinski deo srpskog naroda sada mora da čuva leđa od vlastodržaca Srbije.
Srbija je tako, sve izvinjavajući se, prešla na protivnikovu stranu. Tako se evropskim putem "bez alternative" stiglo pod dominaciju Otomanske Turske. Za Brisel je takav Balkan sa prevlašću muslimanskog faktora koji je svrstan u NATO neka vrsta prihvatljivog podevropskog regiona. Na taj način će se i prekodrinski Srbi i RS uterati u ovakvu regionalnu politiku, a po principu – Kud svi Turci, tu i mali Mujo!
