Premda su pošle 43 i po godine otkako je Dragan Džajić (75) okončao blistavu igračku karijeru, zvanično najbolji srpski fudbaler svih vremena uvek je aktuelan, budući da ga njegovo znanje, iskustvo i nadasve autoritet čine sagovornikom u koga gledate kao u kakvo božanstvo, svesni da je pred vama legenda nad legendama. Toliko trofeja, golova, epskih driblinga i asistencija, priznanja sa svih meridijana je iza rođenog Ubljanina, a opet ni za jotu nisu promenili popularnog Džaju, gospodina u odelu podjednako kao što je to bio u kopačkama, odmerenog i prizemnog. Slava planetarnih razmera nije poremetila treću Zvezdinu zvezdu i počasnog predsednika velikana iz Ljutice Bogdana, koji je u srdačnom intervjuu za “Vesti” analizirao centralne teme u vezi sa crveno-belima, prošlošću, budućnosti, ali i pogledima na međunarodni fudbal.
Niko nije mačji kašalj
Govoriti sa Džajićem, a da u prvom planu ne bude najtrofejniji klub u nas nemoguća je misija, a veliki uspeh ekipe trenera Dejana Stankovića u Ligi Evrope i direktan plasman u osminu finala drugorangiranog kontinentalnog takmičanja tema je koja se nametnula sama po sebi.
– Sportski gledano, to je lep uspeh i veoma veliki rezultat i moramo da budemo ponosni, svi mi zvezdaši. Kad smo izvukli rivale u grupi, rekao sam da nisu atraktivnih imena, ali da su kvalitetni i nezgodni, zapravo najnezgodiniji mogući. Jer, Braga je već dugo značajno ime u evropskim kupovima, imaju odlične strance, pre svega Brazilce, a u Portugalu su se pozicionirali kao četvrti tim, iza velike trojke Porta, Benfike i Sportinga. Ludogorec je večiti šampion Bugarske, čak 10 titula u nizu su osvojili, uz mnogo iskusnih stranaca, dok je Midtjiland vodeći u Danskoj, ispred Kopenhagena i Brondbija. Mi u Srbiji smo navikli da, ako ne igrate sa Pari Sen Žermenom, Bajernom, Real Madridom, Liverpulom po automatizmu pomislite da su svi ostali mačji kašalj, a to nikako ne odgovara istini. Baš zato što je u tako jakoj konkurenciji osvojeno prvo mesto u grupi, moramo da budemo ponosni na takav rezultat. Ukoliko mislimo da i dalje igramo redovno Evropu, moramo da budemo realni i idemo korak po korak i da se podsetimo gde smo bili ne tako davno, ne samo mi kao klub, već i ceo naš fudbal – ističe Džajić na početku razgovora.
Legendarni levokrilni dribler i potonji uspešni funkcioner najtrofejnijeg srpskog kluba ne bira rivala u osmini finala Lige Evrope, ali se ni ne odriče novog međunarodnog trofeja, iako je savršeno svestan trenutne raspodele, pre svega finansijske moći u svetu fudbala.
– Kad se Zvezdi ukazala šansa da bude prva u F grupi i direktno prođe među 16 najboljih, sve snage smo usmerili ka tom cilju i ostvarili ga remijem u Bragi u poslednjem kolu (1:1). Verujte mi da mi je apsolutno svejedno ko će nam biti protivnik u osmini finala Lige Evrope, čak ne znam ni sve potencijalne rivale. Znate, realni smo mi i ne gajimo nade da možemo u ovom momentu da budemo šampioni Starog kontinenta kao što je to bilo 1991. godine. Ali uz strpljiv i kvalitetan rad trebalo bi da rastemo postepeno i da malo-pomalo, možda dođemo u poziciiju da za koju godinu razmišljamo o nekom međunarodnom trofeju. Zašto da ne, bar tako ja razmišljam. Ako me baš terate da se bavim prognozama za aktuelnu sezonu, ako nam se ukaže šansa da odemo i do finala, pa nećemo je valjda propustiti – kroz osmeh besedi Džaja.
Strpljivo do titule
Uporedo sa spremanjem za evropske izazove u martu, Crvena zvezda će imati težak zadatak da osvoji petu vezanu šampionsku titulu u preostalih 16 kola Superlige s obzirom na to da joj Partizan beži pet bodova. Glavni krivac za to je surdulički Radnik, koji je velikanu s Topčiderskog brda otkinuo upravo pet bodova.
– To je fudbal, zato je najpopularniji sport na svetu, pošto favoriti često ne pobeđuju ekipe od kojih su, bar na papiru jači. Tim kiksevima se niko nije nadao, pa ćemo u drugi deo sezone morati da uđemo apsolutno koncetrisani i nikad spremniji. Moraćemo da idemo na pobedu u svakoj utakmici iako nije realno da se to i desi. Kod nas se smatra senzacijom ako Zvezda i Partizan negde izgube bodove, pritisak pobeđivanja je ogroman iz kola u kolo, ali kada igrate za najveće klubove, onda s tim morate da se nosite. Ipak, verujem u ekipu koju imamo, u iskustvo igrača i stručni štab i verujem da možemo da preokrenemo situaciju u našu korist i u maju proslavimo novu titulu kako bismo ponovo igrali u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Biće teško doći do titule, to je sigurno.
Ukoliko bi Zvezda u preostalih devet kola do kraja glavnog dela Superlige i u dodatnih sedam mečeva plej-ofa zabeležila sve pobede, sigurno bi bila šampion, mada naš sagovornik ne želi da se bavi takvim kalkulacijama.
– Ma ne, nemojmo licitirati brojem pobeda, posebno, jer je Partizan veliki klub i naš najveći rival, koji je odlično odigrao jesenji deo sa 19 pobeda u 21 utakmici, pa neće biti lako dobiti ga u oba preostala derbija. Uz to, ima tu i te kako opasnih rivala poput Čukaričkog, Vojvodine i ostalih, tako da nama nigde nisu bodovi osigurani. Idemo utakmicu po utakmicu, trijumf po trijumf, ne upisujemo bodove unapred ni pod razno – sa obe noge na zemlji je Džajić.
Bastiji večno hvala
Krajem avgusta na utakmici francuske Lige 2 Bastija – Avr (0:0) specijalan gost domaćeg kluba bio je Dragan Džajić, koji je igrao za Korzikance od 1975. do 1977. i za to vreme postigao 31 gol na 56 utakmica. Navijači Bastije nisu zaboravili asa, te su mu na tribini gde se okupljaju najverniji tifozi posvetili transparent na srpskom, i to na ćirilici na kome je pisalo “U Srbiji si legenda, ovde si deo naše istorije”.
Džaja je izveo i početan udarac, a višeminutne ovacije publike na stadionu “Arman Sesari” dirnule su Džaju koji za naš list evocira uspomene na taj letnji dan:
– Nezaboravan trenutak za mene i to ostaje za sva vremena. Doživljavao sam ovacije u Zvezdi, na njih sam navikao, ali posebno mi godi činjenica da me nisu zaboravili na Korzici, iako sam otišao iz Bastije pre čak 44 godine. Bez lažne skromnosti, ostavio sam neki trag tamo čim su me se setili i dalje me pamte. Večno ću im biti zahvalan!
Najbolje levo krilo svog vremena je celu seniorsku karijeru proveo u samo dva kluba, i to 13 sezona u Zvezdi i pomenute dve u Bastiji, a iako je harao evropskim fudbalom, zbog propisa koji nisu dozvoljavali fudbalerima da iz tadašnje SFR Jugoslavije odu u inostranstvo pre 28. godine, nije upisao neki od velikana u svojoj biografiji.
– Znate, bilo je i te kako ponuda za mene dok sam igrao dobro u Zvezdi i bio standardan reprezentativac Jugoslavije, ali bio sam nemoćan i nisam se opterećivao interesovanjima najvećih evropskih klubova, pošto sam se jednostavno pomirio u glavi sa činjenicom da zbog strogih propisa ne mogu da odem pre 28. godine. U Zvezdi sam dotakao sve zvezde, zadovoljan sam svojom karijerom. Imao sma peh da slomim nogu s 27 godina, onda sam otišao na služenje vojnog roka i tek sa 29 otišao u Bastiju. Nikako nije isto otići s 22 ili s 29 godina, ali ako bih mogao da kažem da osećam neki žal zbog toga što posle Zvezde nisam igrao u nekom velikom evropskom klubu, onda je to samo zbog moje biografije, odnosno CV-ja. Kako je, tako, druga su vremena bila – zaključuje veliki Džaja.
Srušićemo tradiciju u Humskoj
Ako posle 30. kola Partizan bude prvi na tabeli, u plej-ofu bi bio domaćin u večitom derbiju, a Crvena zvezda na trijumf na stadionu u Humskoj čeka još od 27. februara 2016. kada je generacija predvođena trenerom Miodragom – Grofom Božovićem slavila sa 2:1 golovima Luisa Ibanjeza i Uga Vijeire. Džajić veruje da je došlo vreme da se uzmu tri boda u komšiluku:
– Tradicije su tu da bi se rušile, a nije baš ni prijatno biti toliko dugo bez pobede u komšiluku. Sećam se dobro da je Partizan “vezao” čak 18 godina bez trijumfa na našem stadionu, i to između 1977. i 1995. Nisam neko ko voli da mnogo unapred razmišlja o utakmicama, ali uz puno uvažavanje i poštovanje našeg najvećeg rivala, siguran sam da će Zvezda uskoro uspeti da slavi u Humskoj.
Mesi i dva Ronalda
Dragan Džajić se divi majstorijama Lionela Mesija i Kristijana Ronalda, ali posebno naglašava umeće penzionisanog brazilskog Ronalda:
– Zaista je za divljenje način na koji igraju Argentinac i Portugalac, iako imaju 34, odnosno 36 godina. Deluje da mogu sve što požele da urade s loptom. Ako bih nekome ipak morao da dam prednost, onda je to Mesi.
Dok se oni nisu pojavili obožavao sam Lusija Nazarija de Limu Ronalda, fenomena.
Mbape tužna uspomena
Voli Džaja da pomene još neke od sadašnjih i bivših fudbalskih majstora, kojima je i sam pripadao. Podsetimo da je pre samo nekoliko dana proglašen za najbolje levo krilo Evrope u periodu od 1970. do 1980:
– Strašan je napadač i Kilijan Mbape, u šta sam se, nažalost (osmeh), posebno uverio kad je igrao za PSŽ protiv Zvezde u Ligi šampiona. Kada je reč o fudbalerima protiv kojih sam igrao, izdvajam Euzebija, Johana Krojfa i Franca Bekenbauera.
Uživa u ulozi dede
Džaja ima tri unuka, jednog od četiri godine i dvojicu od po dve godine. Ćerke Sanja i Dragana podarili su mu razlog da bude srećan i priseti se vremena kad je on ogdajao svoje mezimice:
– Ulepšaju mi svaki dan koji provedemo zajedno! Vrate me u doba kad sam se isto tako radovao u trenucima sa njihovim majkama, a mojim ćerkama. Dajem ljubav unucima i oni meni, zasad su divni i kod mene im je sve dozvoljeno. O disciplini neka brinu njihovi roditelji. Ne znam čime će se baviti u životu, ali nema dileme da će svi unučići biti vaspitani kao veliki zvezdaši. To se ne dovodi u pitanje!
Golovi Engleskoj i Brazilu
Tresao je nemilosrdno Džaja mreže od 1963. do 1978. u dresu Crvene zvezde, Bastije i reprezentacije SFR Jugoslavije, a za čitaoce “Vesti” izdvaja tri pogotka koja su mu najdraža.
– Iskreno, najdraži gol mi je bio onaj u polufinalu Kupa nacija Evrope 5. juna 1968. protiv Engleske na stadionu Komunale u Firenci. U pitanju je završni turnir, treći po redu takmičenja koje je evoluiralo u Evropsko prvenstvo, uz kasniji drugačiji format. Englezi su bili aktuelni svetski prvaci tada, a ja sam gol za odlučujućih 1:0 postigao u 86. minutu, pa smo tako otišli u finale s Italijom i izbegli produžetke. Primio sam loptu u petercu i levicom savladao legendarnog Gordona Benksa. Englezi su bili jaki kao zemlja – započinje Džajić i priseća se drugog najdražeg gola, i to Brazilu na čuvenoj Marakani u Rio de Žaneiru 18. jula 1971. Jugoslavija je igrala prijateljsku utakmicu protiv Brazila, koji je samo godinu ranije u Meksiku dominantno osvojio svoj treći Mundijal, pobedivši u svih šest mečeva na turniru. Meč je zapravo organizovan u čast velikog Pelea, kome je to bio oproštaj od nacionalnog tima. Pele je bio apsolutno božanstvo i na tribinama se, bar prema zvaničnim podacima organizatora, našlo čak 138.575 navijača. Bio sam strelac gola za naše vođstvo od 1:0 u 35. minutu, a duel je završen nerešeno – 2:2.
Pamti i Olimpiju
Treći najdraži Džajićev gol je u dresu Crvene zvezde, i to u revanšu finala Kupa Jugoslavije protiv Olimpije 27. maja 1970. u Beogradu:
– U prvom susretu finala u Ljubljani bilo je 2:2, vodili smo dva puta, ali na kraju je bilo nerešeno. U to vreme kod nas nije važilo pravilo većeg vrednovanja gola u gostima, pa su se u revanšu, pred oko 30.000 naših navijača, posle 0:0 u regularnih 90 minuta igrali produžeci. Bio sam strelac u 118. minutu za trofej Kupa, taman da izbegnemo penale!
