Sportisti imaju “žicu” za diplomatiju

RECEPT JE U RADU: Dragan Kićanović

I da Dra­gan Ki­ća­no­vić ni­je no­vi ži­telj Tr­sta, gra­dić na oba­li Ja­dra­na u či­joj isto­ri­ji od sre­di­ne 18. ve­ka
zna­čaj­no mesto za­u­zi­ma­ju i srp­ske tr­go­vač­ke po­ro­di­ce Gop­če­vi­ći, Vo­ji­no­vi­ći, Ni­ko­li­ći, Kur­to­vi­ći, Kve­ki­ći, Trip­ko­vi­ći, bilo bi lepo ga posetiti, jer stvarno ima šta da se vidi, što nije mišljenje samo novinara "Sportskog žurnala"! A Ki­ća­no­vić je iz­u­ze­tan do­ma­ćin. Bi­lo da ste sa njim na Zla­ti­bo­ru ili na te­ra­si kon­zu­la­ta, otvo­re­nog još dav­ne 1884. go­di­ne, sa ko­je se pru­ža
po­gled na Ja­dran. Ali, on se odav­no u me­di­ji­ma po­ja­vlju­je sa­mo kad mo­ra. Ta­ko je bi­lo i ovo­ga pu­ta, s tom raz­li­kom da smo zbog pro­pi­sa di­plomat­ske slu­žbe sa­da mo­ra­li da is­po­štu­je­mo pro­cedu­ru i zva­nič­no za­tra­ži­mo raz­go­vor sa ge­ne­ral­nim kon­zu­lom Re­pu­bli­ke Sr­bi­je u Tr­stu.
Iz­ne­na­đe­nje je pred­sta­vlja­la vest da je naj­bo­lji srp­ski ko­šar­kaš 20. ve­ka ušao u di­plo­ma­ti­ju. Čak i u nje­go­vom bli­skom okru­že­nju tra­ži­li su"zva­nič­nu po­tvr­du".
– Za ve­li­ki broj pri­ja­te­lja moj od­la­zak za ge­ne­ral­nog kon­zu­la bio je šok. Ni­je mi ni­šta te­ško, čak ni po­sao koji oba­vljam ni­je bio ne­po­zna­ni­ca, jer mi spor­ti­sti smo do­bar deo ži­vo­ta pro­ve­li van gra­ni­ca re­pre­zen­tu­ju­ći ze­mlju u ino­stran­stvu. Do­sta je slič­no­sti iz­me­đu tog de­la ka­ri­je­re i du­žno­sti ko­ju sa­da oba­vljam. Za­do­vo­ljan sam, ali tek sam pet-šest me­se­ci ov­de, ima vre­me­na za oce­ne – priča Ki­ća­no­vić.
Ugled ko­ji uži­va u Ita­li­ji, uz is­ku­stvo na broj­nim
va­žnim du­žno­sti­ma, bi­li su pre­po­ru­ka da se Ki­ća vra­ti u re­pre­zen­ta­ci­ju Sr­bi­je. Ovo­ga pu­ta u di­plo­mat­skom ko­ru. Ska­vo­li­ni­ju je pre vi­še od 30 go­di­na do­neo evrop­ski tro­fej, po­pu­lar­nost ko­ju je na Ape­nin­skom po­lu­o­str­vu ste­kao van­se­rij­skim ume­ćem pod ko­še­vi­ma i da­nas mu otva­ra mno­ga vra­ta u Ita­li­ji.
– Po­ma­že mi to pu­no. Čak sam iz­ne­na­đen ko­li­ko. Mi­slio sam da su me za­bo­ra­vi­li. Ita­li­ja je ze­mlja ko­ja, mo­žda i naj­vi­še na sve­tu, vo­li sport.
Bi­lo da je to fud­bal, ko­šar­ka, od­boj­ka, va­ter­po­lo bi­lo ne­ka dru­ga gra­na. Pri­jat­no sam iz­ne­na­đen ko­li­ko lju­di se još se­ća tih da­na, sve­ga što sam ura­dio igra­ju­ći u
Ita­liji. Osta­lo je ve­li­ko pri­ja­telj­stvo sa koša­rkaši­ma sa ko­ji­ma sam igrao, ali i sna­žna ve­za sa obič­nim
ljudi­ma, ko­ju ose­ćam na uli­ci, u re­sto­ra­ni­ma.
Sre­do­več­nim Sr­bi­ma pr­va aso­ci­ja­ci­ja na ovu ja­dran­sku lu­ku ve­za­na je za ne­ka sreć­ni­ja vre­me­na i ku­po­vi­nu farme­ri­ca. Ma­nje je po­zna­to da su u ovom gra­du ne­ko vreme bo­ra­vi­li Do­si­tej Ob­ra­do­vić, Džems Džojs, Raj­ner Ma­ri­ja Ril­ke, Sig­mund Frojd, da je Ivo An­drić ta­ko­đe bio kon­zul u Tr­stu.
– I Vuk Ka­ra­džić je do­sta vre­me­na pro­vo­dio ov­de – ka­že Ki­ća­no­vić, sve­sno be­že­ći od sva­kog po­re­đe­nja sa
po­me­nu­tim ve­li­kani­ma. – Trst je uvek bio jed­na od stra­teški va­žnih ta­ča­ka za Sr­be iz­van ma­ti­ce. Či­nje­ni­ca je da Tr­šća­ni do­sta ce­ne Sr­be i Sr­bi­ju. Mo­ja ge­ne­ra­ci­ja za Trst je ve­za­na zbog ču­ve­nih šo­ping tu­ra.
I po­red svih le­po­ta i po­god­no­sti, no­stal­gi­ja je neminovna.
– Kad je čo­vek u ino­stran­stvu nor­mal­no je da mu ne­do­sta­ju pri­ja­te­lji i dom. Uvek sam vo­leo Trst i Ita­li­ju i pro­našao sam se­be u nje­mu. Ma­da, sa­svim je pri­rod­no da mi nedo­sta­ju i Ča­čak i Zla­ti­bor i Be­o­grad.
Sport­ska de­ša­va­nja u Sr­bi­ji pra­ti u pri­lič­noj me­ri. Za raz­li­ku od ne­kih ra­ni­jih vre­me­na, teh­no­lo­gi­ja je od pomo­ći lju­bi­te­lji­ma spor­ta.
Naj­ak­tu­el­ni­ja ko­šar­ka­ška te­ma sva­ka­ko su
sen­za­ci­o­nalni po­ra­zi ve­či­tih ri­va­la na za­vr­šnom
tur­ni­ru Ja­dran­ske li­ge.
– Žao mi je i Par­ti­za­na i Zve­zde, za­i­sta. O sve­mu
to­me imam mi­šlje­nje ko­je ne že­lim jav­no da iz­no­sim, osta­vljam ga za se­be i pri­ja­te­lje.
Go­to­vo isto­ve­tan od­go­vor do­bi­li smo i na pi­ta­nje o to­me ka­ko
Ja­dran­ska li­ga uti­če na ko­šar­ku u ze­mlja­ma biv­še SFRJ.
– Ne­ću da ka­žem da ne gle­dam Ja­dran­sku li­gu. Me­đu­tim, van to­ga sam i ne­mam pra­va da ko­men­ta­ri­šem bi­lo šta. Ne sa­mo ja, ne­go ni­ko ko ni­je di­rekt­no u to­me. To mo­že da bu­de mo­je lič­no mi­šlje­nje u pri­vat­nom raz­go­vo­ru sa
pri­ja­te­lji­ma, ali ni­ko ko ni­je u tom po­slu ne­ma pra­va da jav­no iz­no­si sta­vo­ve.
U isto­ri­ji Par­ti­za­na osta­će upi­san i kao čo­vek ko­ji je sre­di­nom osam­de­se­tih sa­sta­vio sjaj­nu ge­ne­ra­ci­ju i
uda­rio te­me­lje na ko­ji­ma je iz­ra­stao evrop­ski Par­ti­zan. Ipak, iz pe­da­go­ških raz­lo­ga ni­je že­leo da go­vo­ri o
ime­ni­ma igra­ča ko­ji bi mo­gli da iz­ra­stu u aso­ve.
– Ima ih i u Par­ti­za­nu i u Zve­zdi, i u Me­gi. Ne bih da
po­mi­njem pre­zi­me­na, iz­u­zet­ni su ta­len­ti, zna­ju oni sa­mi na ko­ga mi­slim. Već su da­le­ko do­gu­ra­li, na nji­ma je da
na­sta­ve da ra­de kao do sa­da i da ima­ju ma­lo str­plje­nja. Je­di­no što bih mo­gao da im ka­žem je­ste: Pa­met u gla­vu!
Pre­ki­nu­li smo ga upa­di­com da je svo­je­vre­me­no re­kao "tri­sta uba­če­nih dnev­no i si­gur­no po­sta­ješ igrač".
– Ma­lo vi­še. Ne­ka uba­ce do hi­lja­du dnev­no i bi­će sve u re­du!
Po za­vr­šet­ku igrač­ke ka­ri­je­re bio je pr­vi čo­vek
Par­ti­za­na, mi­ni­star spor­ta, pred­sed­nik Olim­pij­skog
ko­mi­te­ta.
… Do­bro zna ko­li­ko je te­ško vo­di­ti sport­sku
or­ga­ni­za­ci­ju i na­pra­vi­ti sta­bi­lan mo­del fi­nan­si­ra­nja. Na pi­ta­nje da li je za Sr­bi­ju je­di­no odr­ži­vo re­še­nje okre­ta­nje mla­di­ma i pro­iz­vod­nji igra­ča, od­go­va­ra u svom sti­lu:
– Sad će da is­pad­ne da u ovom na­šem raz­go­vo­ru
di­plomatski od­go­va­ram za­to što sam ge­ne­ral­ni kon­zul. Nor­mal­no, imam svo­je mi­šlje­nje i o to­me, ali po­sto­je
lju­di u klu­bo­vi­ma, u sa­ve­zi­ma i mi­ni­star­stvi­ma. Oni ko­ji su se pri­hva­ti­li tih oba­ve­za tre­ba i da po­nu­de re­še­nja. Ko sam ja da uop­šte o to­me pri­čam?!
Iz po­sled­nje re­če­ni­ce na­šeg raz­go­vo­ra sa jed­nim od
naj­bo­ljih ko­šar­ka­ša ko­je je Evro­pa ikad iz­ne­dri­la,
pa­met­nom je la­ko da iz­vu­če za­klju­čak za­što na­ša
ko­šar­ka ne sa­mo da ni­je vi­še zlat­na, već se sva­ko­dnev­no sve vi­še uru­ša­va.