Legendarni srpski atletičar Slobodan Branković je još aktuelni rekorder u nekoliko disciplina. Iako se odavno povukao sa staze, ostao je uz “kraljicu sportova”. Prvo kao generalni sekretar, a od 2017. je direktor Srpskog atletskog saveza. Zahvaljujući predsedniku SAS-a Veselinu Jevrosimoviću i Brankoviću, došlo je do renesanse i procvata srpske atletike.
Međutim, nije sve na početku išlo glatko, zbog brojnih problema Branković je razmišljao da se povuče s funkcije:
– Dok sam bio aktivan takmičar imao sam sklonost ka menadžerskim poslovima. Stalno sam organizovao ručkove, večere, nove godine… Uvek sam išao u tom pracu, pošto me trenerski posao nije zanimao. Imao sam i sreće i na kraju ostvario cilj jer u Srbiji vam nikada neće oprostiti uspeh. Kad neko napravi dobru karijeru pokušavaju, da ga isključe iz svake organizacije. Takav čovek im ne treba jer privlači svu pažnju na sebe. Ukoliko je pri tom sposoban i napravi rezultate, onda su ostali gotovi. Prve dve godine su bile veoma teške. Bilo je mnogo miniranja i podmetanja. Dolazio sam na posao razmišljajući o otkazu, ali pri povratku kući proradi sportski inat i energija i odustanem. Nikad se nisam povlačio bez borbe ni pred Jamajkom, Amerikom ili Kenijom, već sam napadao. Uspeo sam da se iskalim i budem poput čelika. Preživeo sam svašta, ali malo je onih koji su to uspeli.
Uspesi decenije
Za povratak srpske atletike u svetski vrh imali ste ozbiljan plan?
– Mi smo specifična organizacija. Pre 12 godina kada smo predsednik Veselin Jevrosimović i ja došli u Savez napravili smo strategiju za razvoj srpske “kraljice”. Postavili smo tri cilja. Prvo, da pomognemo trenerima i atletičarima. Slali smo ih u inostranstvo, u svetske centre da uče i spremaju se. To je dalo rezultat, pošto su naši reprezentativci osvojili 20 evropskih, svetskih i jednu olimpijsku medalju. To je najplodonosniji period u 70 godina dugoj istoriji srpske atletike. Medalje su osvojene u različitim disciplinama što je odličan pokazatelj dobrog rada. Drugi deo je izgradnja infrastrukture, koja nije postojala. Uspeli smo da izgradimo 20 atletskih staza i sjajnu dvoranu u Beogradu. Imamo u planu i nove projekte koji su na čekanju. Treći deo tog plana je organizacija velikih međunarodnih takmičenja. Time smo želeli da približimo atletiku građanima, deci, medijima i sponzorima. Počeli smo Evropskom konferencijom 2010. u Beogradu, potom smo organizovali dva ekipna prvenstva Evrope u Beogradu i Novom Sadu i EP u krosu 2013. Pokazali smo se kao odlični organizatori što nam je donelo domaćinstvo Evropskog dvoranskog šampionata 2017. To je bilo najbolje organizovano takmičenje i sjajna preporuka za dobijanje Svetskog dvoranskog prvenstva naredne godine.
Stabilan Savez vam je upravo to omogućio?
– Veoma je važno što je mala zemlja poput Srbije dobila SP 2022. u dvorani. Odmah po dobijanju šampionata startovali smo s radom. Prošle godine smo formirali tim i napravili plan. Dosta smo odmakli u organizaciji, tako da nas trenutna situacija nije poremetila. Imamo podršku Vlade Republike Srbije, koja je prepoznala značaj ovog sportskog događaja. Atletika je kraljica sportova i ogroman je značaj što je Beograd dobio organizaciju ovako značajnog takmičenja. To ga čini ozbiljnom prestonicom. Ispunili smo sve uslove koje je svetska atletska federacija tražila od nas, čak i više od toga. Imamo iskustvo i s optimizmom očekujemo šampionat. Siguran sam da će to biti jedno od bolje organizovanih SP. Nemamo nikakvih problema, jedino nas neki novi sojevi korona virusa mogu poremetiti, ali lično ne verujem u to. S vakcinama očekujem da virus bude suzbijen i da će ovo prvenstvo biti prvi sportski događaj pred publikom 2022.
Stručan rad sa mladima
Može li Srbija, posle dvoranskih prvenstava, u skorijoj budućnosti da dobije organizaciju šampionata na otvorenom?
– Dodirnuli smo vrh dvoranskog sistema takmičenja, sad treba da stvorimo uslove za organizaciju otvorenog prvenstva. Ozbiljna smo organizacija i želimo da to ostvarimo iz više razloga. Obezbedili bismo infrastrukturu neophodnu za razvoj atletike posebno u Beogradu, koja trenutno ne postoji, ali smo na dobrom putu da to rešimo. Treba da dobijemo lokaciju na kojoj ćemo izgraditi atletski stadion s pomoćnim stadionom za duga bacanja. Izgradnjom takvog atletskog kompleksa stvorili bismo uslove da organizujemo međunarodna takmičenja i na otvorenom. To je ozbiljan zalogaj za nas. Drugi razlog za dobijanje ovog takmičenja jeste što imamo sjajnu generaciju mladih od 16 i 17 godina. Planiramo da dobijemo domaćinstvo EP na otvorenom 2028. Za sedam godina ova talentovana deca biće na vrhuncu karijere. Adriana Vilagoš u bacanju koplja, Teodora Boberić u troskoku i Angelina Topić u skoku uvis su prve na svetu. Zorana Rokavec je treća na svetu u skoku uvis, a imamo još pet takmičara koji su u svom uzrastu među 10 najboljih svetskih atletičara. Na tom prvenstvu oni bi trebalo da budu glavne zvezde. Očekujemo da tada možemo osvojiti od pet do sedam medalja. To nam je vizija i želja koja će se nadam se ostvariti. Odluka o domaćinu se donosi 2024. i zato moramo brzo da radimo. Bez velikih događaja sport poput atletike je osuđen na prosek. Ovakva nadmetanja donose novac za infrastrukturne projekte i međunarodne mitinge, a ogromne kompanije tada same žele da budu sponzori.
Koliko je teško boriti se za tako nešto s finansijski mnogo moćnijim savezima?
– Država je stala iza nas i budžet je sada mnogo veći. Kad sam došao u Savez bio je četiri puta manji. S tim novcem nije mogla da se razvija seniorska atletika, akcenat je tada bio na mlađim kategorijama, pošto je mnogo jeftinije. Zato nismo imali seniorske medalje, a čekali smo je od Splita 1990. Konačno su odličje na otvorenom osvojili bacač kugle Asmir Kolašinac i na 400 m s preponama Emir Bekrić u Helsinkiju posle 22 godine. To je bio uspešan početak i od tada imamo predstavnike na pobedničkom postolju na svakom takmičenju. Osvajanje medalja košta. Naši atletičari sada imaju najbolje uslove za rad u celom regionu. Imaju sve što im je potrebno za pripreme, putovanja i napredak. Kad su mlađe kategorije u pitanju, smatram da ne postoji federacija na svetu koja više ulaže od nas u pionire i juniore. Prinuđeni smo da ih finansiramo da bismo ih zadržali da ne odu u druge sportove jer klubovi i lokalne samouprave ne izdvajaju dovoljno sredstava za njihov razvoj. Ulaganjem u njih nadamo se da će nam se to vratiti osvajanjem medalja u seniorskoj konkurenciji. Naravno, ne odlučuje samo novac o uspehu već i znanje trenera i uslovi koje smo stvorili.
Bivši asovi dobrodošli
Koliko je vaše iskustvo kao takmičara doprinelo da budete uspešni u poslu, na odgovornoj i zahtevnoj funkciji?
– Bio sam atletičar i znam šta je potrebno za razvoj određenih disciplina. U moje vreme nismo imali tretman kakav je trebalo. Sada ja na neki način brinem o atletici. Dajemo i više nego što treba, ali moramo sve da kontrolišemo i tražimo maksimalno poštovanje Saveza i države, koji odvajaju novac. Veliki broj naših partnera i sponzora ima ogromne zasluge za dobre rezultate koje smo ostvarili poslednjih sezona. Oni su pronašli interes u atletici, a to je veoma važno. Srpskom atletskom savezu su trenutno većina sponzora međunarodne kompanije. Telenor je generalni sponzor i izabrao je jedino nas, to dovoljno govori o našem radu. Folksvagen je osam godina s nama i svi osvajači medalja voze njihove najnovije automobile.
Nekad uspešni atletičar očekuje da mu se na funkcijama uskoro priključe neki zaslužni reprezentativci?
– Bivši čelnici nisu mislili o naslednicima. Nemamo atletskog radnika na bitnim državnim funkcijama. Nadam se da će svi naši reprezetativci koji su obeležili jednu epohu od Ivane Španović, Mihajla Dudaša i Asmira Kolašinca po završetku karijere naći svoje mesto u Savezu i da će ih društvo prepoznati kao sportske radnike. Svima su vrata otvorena i za sve njih ima posla. Potrebno je samo da odluče hoće li biti treneri ili menadžeri, i za to ćemo ih spremati. Emir Bekrić je dobio šansu i očekujem da će biti dobar sportski radnik. Život sportiste je mnogo drugačiji kada završi karijeru.
Kakvi su dalji planovi kako bi srpska atletika ostala na ovom nivou i napredovala u narednom periodu?
– Ima još mnogo posla. Reprezentativni uspesi nisu dovoljni. Moramo da ojačamo klubove. Treba da obratimo pažnju na kvalitet, a ne na kvantitet. Time ćemo se baviti ozbiljno narednih nekoliko godina. Odredićemo kriterijum za uspešnost klubova kako bi iz ekipnog formata izašli kvalitetni pojedinci. Pored vrhunske, pojedinačne, neophodno je imati i ekipnu atletiku. Zbog toga smo izgradili atletske terene od Novog Pazara i Priboja, preko Ćuprije, Kruševca, Kraljeva, do Čačka, Smederva, Subotice i Zrenjanina. Trenutno radimo atletski stadion u Loznici. On će pored Užica biti centar atletike u zapadnoj Srbiji. Gradi se i u Obrenovcu, a uskoro treba da počnu radovi u Pančevu i Dimitrovgradu – zaključio je Branković.
Najbrža bela štafeta
Malo je nedostajalo da štafeta 4×400 m u sastavu Slobodan Branković, Dejan Jovković, Nenad Đurović i Ismail Mačev na Svetskom prvenstvu u Tokiju 1991. osvoji medalju. Nisu uspeli, ali su postali najbrža bela štafeta:
– Retko kad pričam na tu temu, pogotovo s atletičarima i trenerima da ne bismo došli u sukob. Siguran sam da smo imali samo malo bolje uslove, a bilo je dovoljno da imamo redovno fizioterapeuta rezultati bi bili mnogo bolji. Da smo u ovom vremenu, ta štafeta bi se naosvajala evropskih i svetskih, a možda i olimpijskih medalja. Vredeli smo mnogo više nego što smo uradili. Vreme ne može da se vrati, jedino mi je žao što ljudi koji su tada vodili atletiku nisu prepoznali naš kvalitet i bili ambiciozniji. Disciplina 400 m je jedna od najtežih, zahteva ogroman rad, tako da sam trenirao i po osam sati dnevno. Zato sam uspeo da istrčim 46 sekundi u dvorani, a sada je odlično ako neko bude ispod 48. Nismo imali dvoranu, pa smo zimi trenirali po snegu i ledu, ali bismo prvo sami lopatom očistili jednu stazu.
Čeka obaranje njegovih rekorda
Branković je aktuelni rekorder u nekoliko disciplina, ali se nada da će ga neko uskoro prevazići:
– Još uvek su moji rezultati najbolji na 100, 400 i štafeti 4×400, na otvorenom, a u dvorani na 200, 400 i 4×200 m. Nisam bio vanzemljac da bi ti rezultati još bili aktuelni. Jedva čekam da se sruše svi rekordi koje smo postavili pre 30 godina. Dug period je prošao i vreme je da budu nadmašeni!
Bez fizioterapeuta na pripreme
Danas srpski atletičari imaju idealne uslove za pripreme u poređenju s periodom kada je Branković bio atletičar:
– Sada analiziram, šta sam i kako radio dok sam se takmičio. U to vreme je sve bilo mnogo prostije, druga psihologija i pristup. Išli smo na pripreme bez fizoterapeuta. Oni su bili luksuz. Na Zlataru smo bili u sobi koja je prokišnjavala, jeli hranu od užeglog ulja, koje je ostalo od zime! U to vreme niko leti nije išao na planinu, mi smo bili jedini gosti.
Uspešan kao takmičar i direktor
Slobodan Branković je 1992. osvojio zlatnu medalju na dvoranskom evropskom prvenstvu u Đenovi, a 25 godina kasnije je prvi čovek istog takmičenja koje će se održati u njegovom rodnom Beogradu:
– To je jedinstven slučaj u evropskoj atletici. Retki su primeri da vrhunski sportisti budi i uspešni menadžeri. Ne zbog manjka sposobnosti, već zbog nedostatka adekvatne podrške kad počnu da rade. Potrebno je imati dobru pripremu i iskrene ljude, koji te usmeravaju na pravi put. Ne precenjujem sebe, ali mislim da sam jedan od retkih takmičara, koji je napravio bolju karijeru sportskog radnika nego sportiste. Uvek imam visoke, moždam i nerealne ciljeve, ali su uvek podržani od predsednika Saveza Veselina Jevrosimovića. Atletika je moj život, ovo je moja druga kuća.
Porodica najdraži trofej
Osvojio je mnogo trofeja, ali dobru i stabilnu porodicu Slobodan smatra najvećim životnim uspehom:
– To je moje najveće bogatstvo i nagrada pored svih titula, koje sam osvojio. Imam suprugu Tanju, ćerku Katarinu i sina Nemanja. Oni su moj nuklerani reaktor i odatle dobijam energiju.
Prvi Srbin u odboru EAF
Direktor SAS-a je u odbor Evropske atletske federacije. To je prvi put da naša zemlja ima predstavnika u tom telu.
– Izuzetno sam zadovoljan činjenicom da je Srbija prvi put u istoriji dobila predstavnika u EAF odboru. Višegodišnji uspešni rezultati bili su ključni. Sada imam mogućnost da odlučujem i dajem ideje. Trud i predan rad uvek su donosili rezultate. Ovo je dokaz da je put kojim ide naš Savez ispravan. Hvala saradnicima, koji su doprineli ovom velikom uspehu naše atletike – ističe Branković.
