Spomenik heroju sa granice

Čuva sećanje na junaka Vladimira: Nenad Mikić

 

Radoičić je jedan od vojnika kojima je sa šest obuka skraćena na tri meseca i poslati su na Košare u zoni odgovornosti Prištinskog korpusa. Tri dana po dolasku upućen je na zadatak na kojem je poginuo sa još četiri vojnika, dok su teže ranjena dva pripadnika Vojske Jugoslavije.

Sudbine mnogih

Milkić je kroz priču o ovom mladiću iz Beograda ispričao sudbine mnogih koji su u to vreme služili vojsku i našli se u vrtlogu rata kojeg, inače, te 1998. zvanično nije bilo, a buktao je na granici sa Albanijom. Milkić kaže da se pre nekoliko godina čitajući njegovu pesmu "Poslednja straža" Vladimirova majka Lozanka prepoznala u njoj i ukazala mu poverenje da napiše knjigu o njenom sinu.

– Kada mi je ispričala Vladimirovu sudbinu, shvatio sam da bi se mogao napisati roman. Ona me je podržavala tokom pisanja, a razgovarao sam sa onima koji su bili na granici, prikupljao dokumentaciju, odluke komandi i vojnih starešina i pokazalo se da je priča složenija. Vladimir i njegovi saborci našli su se u zoni drugog, a ne njihovog korpusa, a tog kobnog poslednjeg septembarskog dana na zadatak su poslati mimo utvrđene procedure i mera bezbednosti. Duže od godinu radio sam na knjizi, a novosadski "Prometej" je ovaj naslov uvrstio u štampanje – priča Milikić.
Autor kaže da o dešavanjima na tadašnjoj jugoslovensko-albanskoj granici pre ratnih sukoba 1999. i događajima i sudbinama vojnika na karauli Košare nije dovoljno pisano i pričano. Tu se zemlja branila od albanskih terorista, regularne vojske Albanije, a kasnije i NATO snaga koji su preko vrleti Prokletija hteli da uđu na Kosovo. Na tom terenu su sa albanske na našu stranu prelazili teroristi i krijumčarili oružje, propagandni materijal, lekove, hranu i često napadali naše vojnike.

Bitka za udžbenike

– Ovom knjigom sam napisao spomen-priču o jednom mladom čoveku i nadam se, zauvek od zaborava sačuvao sećanje na njega i ostale koji su bili na prvoj borbenoj liniji i dali najviše što mogu. Ne zna se mnogo da je taj deo granične linije branilo samo 200 vojnika i da su uspeli da je odbrane, a zašto su na kraju ostali bez municije i morali da se povuku posebno je pitanje. Bitka na Košarama je u ravni sa slavnim bitkama naše istorije. Smatram da joj je mesto u udžbenicima da nova pokolenja uče o tim događajima. Na mestima kao što je karaula Košare, i uopšte tom graničnom području, zemlju su nekoliko meseci branili uglavnom devetnaestogodišnjaci, vojnici na redovnom služenju vojnog roka, koji su pred nadmoćnijim neprijateljem pokazali veliko herojstvo – kaže Milkić.

Karaula Košare bila je mesto stradanja, ratnog pakla iz kojeg se mnogi mladi, golobradi vojnici Vojske Jugoslavije nisu vratili. Mesto na srpsko-albanskoj granici na koje je nemilosrdno nasrtala teroristička OVK, a kasnije ga i divljački bombardovala NATO avijacija, branili su vojnici upućeni na visove Prokletija da zaustave upad u tadašnju Jugoslaviju. Branili su otadžbinu koja im ni petnaestak godina kasnije još uvek nije pravom merom uzvratila za toliku žrtvu, a dali su joj ono najvrednije – svoje živote.