Mnogima je do sada jedina asocijacija na Slobodana Pavkovića bila fudbal, i to je sasvim razumljivo. Kao igrač ostavio je trag u Vojvodini, bio je zatim član Partizana, nosio je i dres Galenike i švedskog Degenforša. Sa mladom reprezentacijom Jugoslavije osvojio je 1978. titulu prvaka Evrope, a trenerskim poslom se uspešno bavi više decenija. Popularni Bobe, međutim, dugo gaji ljubav i prema muzici, ne samo kao slušalac. Onima koji ga podrobnije poznaju, ali i strastvenim ljubiteljima domaće muzike, to nije strano.
Baš te pomenute 1978. godine, na početku rada grupe Rani mraz koju je predvodio veliki Đorđe Balašević, Pavković je svirao bas gitaru. Brzo je Bobe morao da se opredeli isključivo za fudbalsku karijeru, ali se ispostavilo da muzici ipak nije rekao “zbogom”. Nedavno je objavio prvi album “Muzička antikvarnica” sa pesmama nastalim pre skoro 40 godina. Nimalo slučajno, izdavač je kuća Fidboks čiji vlasnik je Goran Jović, čovek koji takođe u svojoj sferi delovanja spaja muziku i fudbal.
Prodavnica starih pesama
Pesme su se dugo krčkale i sada je, smatra Pavković, pravo vreme da izađu u javnost.
– Album sam nazvao “Muzička antikvarnica” jer je to jedna prodavnica starih pesama – priča za “Vesti” Bobe. – Prošle godine sam se vratio iz Omana, gde sam bio tehnički direktor fudbalske federacije. Dosta mi je putovanja po svetu, sad sam tu.
Najduže je radio u Kuvajtu, 13 godina.
– Bio sam 2005. selektor u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj. U Singapuru sam radio sedam godina. Tamo sam takođe obavljao funkciju tehničkog direktora fudbalske federacije. U Omanu sam se zadržao tri godine, u Švedskoj četiri. Daleke 1984. krenuo sam na put kao fudbalski profesionalac. Od minulih 40 godina, 30 sam proveo van zemlje. Imam izuzetno bogato internacionalno iskustvo, uglavnom po Aziji.
Najradije se seti perioda gimnazije.
– Možda je i najlepši u mom životu, od 1970. do 1974. Svaki dan smo igrali fudbal i svirali gitare. To je išlo jedno uz drugo veoma lepo. Divni profesori, divni drugovi, devojke, atmosfera koja je vladala u Novom Sadu…
“Bubamara” i gitara, provereno, mogu zajedno i Pavković je samo jedan od, doduše najupečatljivijih primera za to. A sećanja samo naviru.
– Godina 1972. Moja gimnazija ide na ekskurziju u maju, obilazimo manastire. Ja u januaru kupujem polovnu gitaru da bih se dopao devojkama na toj ekskurziji. To je početak mog sviranja.
Pet decenija kasnije stigla je jedna zrela ploča. Kako se nekad govorilo – radiofonična.
– To je jednostavan muzički materijal koji je čuveni Duda Bezuha načinio atraktivnim za slušanje. Ulepšao ga je i obogatio. Bez njega to ne bi vredelo baš mnogo. Kao što postoje stare gradske pesme, ja dozvoljavam sebi da kažem da su ovo stare novosadske pesme. U njima je dočarana atmosfera Novog Sada 70-ih i 80-ih godina, kad smo mi svirali, osećanja koja su tada bila u nama… Miris i ukus prošlosti.
Omot nije mogao da prođe bez fudbala. Na jednoj slici Pavković zalama golmana i još jednog protivničkog igrača.
– To beše protiv Zvezde, 1979. – uz osmeh se priseća.
Kapiten mlade reprezentacije
A godinu dana ranije – na krovu Evrope sa mladom reprezentacijom Jugoslavije.
– Nisam igrao dve finalne utakmice protiv Istočne Nemačke. Bio je vrlo dug ciklus. Igrali smo grupu, pa četvrtfinale, polufinale… Do polufinala sam igrao, posle ne. Interesantno je, međutim, da sam na nekim utakmicama u grupnoj fazi bio kapiten reprezentacije.
Pavković podseća da je tada bilo dozvoljeno dvojici starijih da budu u timu.
– Nama su to bili Edhem Šljivo i Vahid Halilhodžić. Oni su izneli najveći teret. Moj kolega iz Novog Sada Đoka Vujkov je igrao desnog beka, mislim da je tu bio Aranđel Todorović, pa Rajko Janjanin, Miloš Šestić, Šećerbegović… Pižon već nije, bio je u A reprezentaciji.
To je bilo tada, a sada…
– Ponavljam, od 1984. sam 30 godina bio van zemlje, pa nisam u kontinuitetu mogao da pratim sve što se događa. Ima nešto veoma bitno, a ne čujem da ljudi pričaju o tome. Kad gledaš fudbalsku utakmicu, tebi se to dopada ili ne. Nema ništa treće. Ako mi se sviđa, ja ću da gledam, ako mi se ne sviđa, neću. Cela priča je u tome, pa svako može da odluči.
Pavković je prvu utakmicu za Vojvodinu odigrao sa nepunih 18 godina.
– Toza Veselinović je bio taj koji me je promovisao i kod njega sam igrao u startnoj postavi, međutim, debitovao sam kod Vujadina Boškova 1973. Leta 1974. sam počeo da igram standardno. Boškov i Veselinović su primeri harizmatičnih trenera. Jedan viši nivo energije i znanja, raspoloženja i mudrosti. Takva dva trenera su sreća za mladog igrača kao što sam bio ja.
Sezonu 1974/75. “lale” su okončale na drugom mestu.
– To je najveći klupski uspeh u sedamdesetim.
Osvojen je tada značajan Srednjoevropski kup, 1977.
– Videli smo tada da nije bilo velike razlike između naše lige i evropskog takmičenja. Dobili smo, recimo, Fjorentinu u Novom Sadu 4:1. Bili smo evropski nivo, to je velika razlika u odnosu na ono što se dešava danas.
Trenerska epizoda na “Karađorđu”, početkom veka, nije trajala dugo.
– Preuzeo sam ekipu koja je posle veoma lošeg starta bila na 12. mestu. Doveo sam je do polufinala kupa SRJ. Popeli smo se na peto mesto, dobro smo igrali, međutim, postoje “crvene linije” preko kojih ne mogu da pređem. Podneo sam ostavku kada to niko nije očekivao, kao uspešan trener. Možda je moj prag tolerancije nizak, postoji dosta stvari koje ne mogu da trpim.
Ispunio svoj san
Ne želi Pavković da priča o svemu što se dešava u Partizanu baš zbog, kako je nekoliko puta ponovio, dugog boravka u inostranstvu i nemanja “kontinuiteta saznavanja svega što se dešavalo”, kako je rekao. Zamoljen da prokomentariše poražavajući podatak da je na nedavno odigranom večitom derbiju bilo, računajući obe ekipe, 17 stranaca na terenu i devet na klupi, pogledao je stvar iz pozitivnog ugla:
– Dopalo mi se na toj utakmici što ne vidite razliku između Zvezdinog klinca Maksimovića i, recimo, Krunića. To je pokazatelj ove priče o strancima. Zašto ne Maksimović i njegovi drugovi?
Za kraj se Slobodan prisetio svog sna vezano za muziku.
– Cilj mi je bio da čujem svoju pesmu na radiju. To se sada dešava i moja misija je završena, manje-više (smeh). To je isto kao kad sam svojevremeno napisao jednu sportsku knjigu. Kad sam je video u izlogu knjižare, bio sam presrećan.
Đole je bio genijalan
Pavkovića i Đorđa Balaševića vezuje isti kraj Novog Sada, ista gimnazija.
– Bili smo upućeni jedan na drugog, hteli ne hteli. Na betonu gde smo igrali fudbal, tamo smo i svirali.
Beše tad snimljena singl ploča Ranog mraza sa hitom “Prva ljubav”.
– Đole i ja smo svirali od 1968. do 1978, jedno vreme i sami. Mnoge pesme, kad su objavljene, već su bile stare – “Prva ljubav”, “Kristifore, crni sine”…
Tu je i prvi Balaševićev hit “U razdeljak te ljubim”, snimljen pre Ranog mraza, sa grupom Žetva.
– Sve to se sviralo kod nas u bloku. Zanimljivo je da je on uvek izvodio samo svoje pesme. Mi ostali dođemo, pa kao, “Skinuo sam ovo, ono, hoćeš da čuješ?”. A on – samo svoje. Genijalno.
Praznina je velika ostala posle njega…
– Kako da ne. Bio je nesvakidašnja pojava – setno će Bobe.
Na redu Dučić
Planira Pavković da nastavi da se bavi muzikom, i to na specifičan način.
– Moj sledeći korak su pesme Jovana Dučića, ako nađem prave ljude sa kojima to mogu da uradim. Ja sam kod Dude Bezuhe i došao prošle godine kako bismo snimali Dučića. On, međutim, nije hteo da radimo to, već moje pesme. Ako budem radio Dučića, to mora da bude mnogo ozbiljnije, sa mnogo više instrumenata, pevanja, horova… Sada, za ovaj album, moglo je ovako, krajnje jednostavno.
Predavač na PRO licenci
Što se fudbala tiče, Pavković je trenutno angažovan u Centru za edukaciju FS Srbije.
– Držim predavanja na PRO licenci. To me baš ispunjava. Prevodim materijale FIFA trening centra. Trenutno radim analizu Evropskog prvenstva. Volim da prevodim i da saznajem kako ozbiljni ljudi analiziraju to što se događa u fudbalu.
Povrede ga sputale u Partizanu
Pavković je iz Vojvodine prešao u Partizan, ali su period u Humskoj obeležile nevolje.
– Posle šest meseci sam se povredio, morao sam da operišem butni mišić. Pauzirao sam pola godine. Kad dođeš u veliki klub, ako doživiš tako nešto, lako se “ispada”. Mnogo je njih koji čekaju svoju priliku. Teško je bilo vratiti se. Moj boravak u Partizanu obeležen je tom povredom, kasnije sam imao još jednu. One su me sprečile da uradim ono što je trebalo. Put od velikog talenta do igrača evropske klase je vrlo dug. Ja sam na tom putu negde zastao.
Trebalo je da nas Muslin vodi u Rusiju
Pavković je bio deo stručnog štaba reprezentacije Srbije za vreme selektorskog mandata Slavoljuba Muslina.
– Kod Muslina sam bio analitičar. Žalim što on nije otišao na SP u Rusiju sa ekipom koju je napravio. Ubeđen sam, da je otišao sa tom ekipom, sistemom koji je igrao i sa lepo “upakovanom” reprezentacijom, da bi mogao nešto da uradi. Prvu utakmicu u kvalifikacijama igrao je protiv Republike Irske u Beogradu. Na stadionu “Rajko Mitić” bilo je 3.000 gledalaca. Poslednja utakmica, protiv Gruzije, kad smo pobedili i kvalifikovali se – stadion prepun. Zašto je Muslin otišao – to je priča koja je totalno van fudbala, sporta. Mnogo toga se i ne zna i ne želim da ulazim u to, ali mislim da tako nešto nije smelo da se dogodi.
Usledila je kratka saradnja i sa njegovim naslednikom Mladenom Krstajićem.
– On je, ipak, bio početnik u svemu tome. Početnicima davati tako ozbiljan posao je veliki rizik. Bio sam nekoliko utakmica sa njim, onda smo se rastali. Velika je razlika između onog što je radio Muslin i Krstajić.
Bitlsi i Tajm
Upitan ko je najviše u muzičkom smislu uticao na njegovo sazrevanje, Pavković “odmotava priču”:
– Moja generacija je muziku slušala na radiju. Kad sam čuo, šezdesetih godina, “Džesterdadž” Bitlsa, pitao sam se da li je moguće da neko napravi ovako nešto. Bilo je to oduševljenje, pre svega Bitlsima, ali sam kasnije slušao mnogo toga – Boba Dilana, Keta Stivensa… Omiljena grupa mi je bila Višbon Eš. Onda je došlo vreme džez-roka sa Zavinulom, Veder riport… Imam oko 600 ploča svega i svačega, ali mislim da su Bitlsi najvažniji.
A kod nas…
– Grupa Tajm je za mene u to vreme bila vrhunac muzike.
