Na današnji dan rođen je Nikolaj Rerih; ruski slikar, filozof, naučnik, pisac i javna ličnost. Stvorio je oko 7.000 slika, od kojih su mnoge izložene u poznatim svetskim muzejima i galerijama, i objavio oko 30 književnih radova. Više puta je nominovan za Nobelovu nagradu.
Rođen je 9. oktobar 1874. godine u porodici poznatog peterburškog notara Konstantina Fjodoroviča i Marije Vasilјevne Kalašnjikove. Konstantin se družio sa poznatim naučnicima i profesorima, uklјučujući i Dmitrija Mendelјejeva. Od malih nogu, mali Nikolaj se zanima za slikarstvo, arheologiju, istoriju i kulturno nasleđe Rusije i Istoka. Koliko je bio neobično dete govori podatak da je sa samo devet godina učestvovao u arheološkoj ekspediciji i tada se zauvek inficirao željom za saznavanjem prošlosti. Kasnije je, kao član Ruskog arheološkog društva, predvodio ekspedicije i pronašao neprocenjive artefakte na nekoliko praistorijskih nalazišta.
Nakon završene gimnazije, upisao se istovremeno na pravni fakultet i likovnu akademiju. Od 1895. slika u atelјeu poznatog ruskog slikara grčkog porekla, Arhipa Kuindžija. Za vreme studija druži se i sarađuje sa Vladimirom Stasovom, Ilјom Rjepinom, Nikolajem Rumski-Korsakovom i Sergejem Djagilјevom.
Veliki uticaj na formiranje mladog umetnika i filozofa u duhovnom smislu imali su pisac Lav Tolstoj i otac Jovan Kronštatski koji je bio čest gost u domu Rerihovih. Mnoga dela Nikolaja Reriha posvećena su istoriji Rusije.”Već u prvim slikama tog žanra ispolјava se njegov specifični stil: sveobuhvatni pristup kompoziciji, jasne linije i konciznost, čiste boje i harmoničnost, jednostavnost izraza i istinitost”.
Neobični muškarac je imao sreću da dosta rano sretne neobičnu ženu, Helenu Ivanovnu Šapošnikovu, ćerku poznatog arhitekte – akademika Ivana Ivanoviča Šapošnikova. Njena majka Ekaterina Vasilevna, bila je iz porodice Kutuzov, koja je se ponosila šarolikim uspešnim izdancima svoje loze, od generala Kutuzova, do kompozitora Modesta Musorskog. Helena je sa sedam godina čitala i pisala na tri jezika, svirala klavir i bila čudo od deteta. Nikolaja je srela kada je već bila duboko u filozofiji, istoriji religije i istočnjačkim učenjima. Devojka izražene lepote i nesvakidašnje pameti, osvojila je isto tako nesvakidašnjeg mladića i to zauvek.
Venčali su se 1901. i sledećih 46 godina nisu se razdvajali. Za njih se govorilo da su bili jedno biće razdvojeno u dva tela. Zajedno su se priključili Ruskom teozofskom društvu, zajedno prevodili knjige indijskih filozofa i mistika, zajedno išli u ekspedicije. Imali su dvojicu sinova – Jurij je bio poznati orjentalista, a Svjatislav slikar.
Rerihova mladost i boravak u Rusiji obeleženi su putovanjima po njenim prostranstvima u evropskom i azijskom delu, istraživanjem bogate prošlosti kroz arheologiju i istoriju. Mnogo je putovao po Rusiji i sa tih putovanja donosio mnogo umetničkih dela i fotografija ruskih starina. Sa poznatim slikarima Vrubelјom, Benua, Rjepinom pokušava da obnovi stare ruske tradicije u umetnosti i narodnim veštinama. U prvoj deceniji 20. veka živopisao je nekoliko crkava i naslikao scenografije za veliki broj pozorišnih predstava, među kojima je i scenografija za balet Igora Stravinskog “Prosvećenje proleća”.
Od 1905. godine, osim drevne Rusije, sve više ga zanima i Istok. Objavlјuje zapise o Japanu i Indiji, a na njegovim slikama pojavlјuju se indijski motivi. Rerih počinje da proučava istočnu filosofiju i teozofsku literaturu. 1909. godine, izabran je za akademika Ruske akademije umetnosti. Iste godine postaje direktor škole pri Imperijalnom društvu za promociju umetnosti i upravnik „Sveta umetnosti“. Sam i u društvu sa drugim članovima poznatog umetničkog društva „Svet umetnosti“, na čijem je čelu od 1910. godine, učestvuje na izložbama po celoj Evropi.
Zbog bolesti pluća na savet lekara 1916. godine, sa porodicom odlazi, na lečenje u Finsku. Kad je Finska posle Oktobarske revolucije zatvorila granice, Rerih je ostao van domovine, u koju se nikada više neće vratiti. Dok u njegovoj zemlјi besni građanski rat, Rerih sa Leonidom Andrejevom organizuje kampanju protiv bolјševika. U Skandinaviji izlaže svoje slike, i za umetnička dostignuća prima švedski kralјevski orden „Polarna zvezda“. Iz Finske tri godine kasnije odlazi u London. Druži se sa Rabindranatom Tagorom i postaje učenik Mahatme Istoka, indijskog jogina.
Sledeće godine seli se u Čikago, SAD, gde mu je organizovana izložbena turneja. Upoznaje Henrija Valasa, državnog sekretara za poljoprivredu SAD i kasnije zamenika predsednika Ruzvelta. Valas je bio mason i zainteresovan za teozofiju, pa su njih dvojica izgradili prijateljstvo koje će imati uticaj ne samo na njihove živote, nego i na svetsku istoriju. Čak i izgled današnjeg dolara je pretrpeo Rerihov uticaj. Piramida na novčanici od jednog dolara je njegov predlog koji se Valasu dopao toliko da ga usvoji.
Henri Valas je bio moćan čovek iza koga je stajao krupan kapital. Finansijski potentan a duhom radoznao, obezbedio je sredstva za Rerihovu ekspediciju po Aziji. 1923. godine započeta u Indiji, ekspedicija je prošla Kašmir, Ladak, Mongoliju, Rusiju, Kinu i neispitane delove Tibeta. Mnogi do tada neucrtani planinski vrhovi i putevi, naselja i planinski prelazi uneti su u mape koje je lično Nikolaj crtao. Pronađeni su retki rukopisi i prikupljena obimna folklorna i antropološka građja. Pet stotina slika izašlo je ispod četkice slikara Reriha. Nepregledna planinska prostranstva, mnoga neoskrnavljena ljudskom nogom, sačuvana su na tim platnima.
Zvanični cilj putovanja je bio istraživanje nepoznatih predela Azije, Kasnije su se pojavila i tumačenja o njenoj političkoj motivaciji, naročito zbog veza Reriha sa američkim i sovjetskim političarima, ali ta verzija je sporna.
Bio je tipični predstavnik ruske inteligencije po tome što se u sudbonosno vreme za njegovu otadžbinu zanosio umetnošću, kulturnim nasleđem svoje zemlјe i, iznad svega, religijom. Bio je aktivan u Teozofskom društvu Helene Blavacke, ali i u masoneriji. Kasnije ga je put odveo u Indiju i površnu, ali primamlјivu duhovnost, koja je jedino i pristupačna višestruko obdarenim lјudima zainteresovanim za raznovrsne svetovne discipline.
Rerih je 1924. objavio prvu knjigu o Agni Jogi, religiozno-filosofskom učenju koje objedinjuje zapadnu okultno-teozofsku tradiciju sa istočnom ezoterijom. U Njujorku je 1928. osnovao Institut himalajskih istraživanja, a na Zapadnim Himalajima Institut „Svetlost jutarnje zvezde“, gde su izgrađene naučne laboratorije i organizovana istraživanja u oblasti lingvistike i filologije Istoka. Ne prestaje da otvara međunarodna naučna, umetnička i mistična društva, i time propagira sve svoje aktivnosti.
Samo godinu dana po povratku iz Azije, 1929, Rerih počinje saradnju sa rektorom Univerziteta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Pavlom Popovićem. Godinu dana kasnije osniva se Društvo prijatelja Rerihovog muzeja, sa počasnim predsednikom Ivanom Meštrovićem. Poklonio je 23 slike za pomenuti muzej, od kojih je 10 ustupljeno Zagrebu. Zanimljivo je da je imao plan da stalne postavke njegovih slika budu u deset gradova na svetu. Pored Beograda i Zagreba, to su: Pariz, Riga, Benares, Briž, Alahabad, Buenos Ajres, Kjoto i Prag. Zašto su mu ti gradovi bili zanimljivi nikada nije objasnio.
Ostaje tajna o posebnim zaslugama za Kraljevinu, važnim i toliko vrednovanim da je dobio orden Svetog Save prvog reda. Bio je rado viđen gost na dvoru, kao i na mnogim drugim dvorovima i rezidencijama širom sveta.
