Ovaj skandal najviše je naljutio predsednika Nemačke Joahima Gauka da podvikne: "E,sad je dosta!". Ali, ostali su ćutali.
Burno je reagovao samo ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer, u čijem je ministarstvu spreman "plan za uzvratne mere", drugim rečima, da i nemački agenti počnu da uhode zapadne saveznike i presreću njihove komunikacije. De Mezijer je ovo sažeo u šarmantnu frazu kako bi time u Berlinu stekli panoramski pogled na rad drugih, odnosno načinili sliku od 360 stepeni.
Do sada je država zabranjivala domaćim obaveštajcima da špijuniraju NATO partnere.
Zaveru ćutanja oko Amerikanaca prekinuo je bavarski političar (CSU), Hans-Peter Ul nazivajući Jenkije "okupacionom silom". Doduše, uz te dve reči je dodao i treću – digitalna (okupaciona sila). Ul je zavapio da je kucnuo čas da Nemci budu nezavisniji od američkih obaveštajnih službi, ciljajući pri tom na višegodišnju saradnju nemačkog BND-a sa američkom NSA, posebno u "razmeni podataka", odnosno dostavljanju Velikom bratu svega što bi moglo da bude zanimljivo.
Oni oprezniji među Nemcima sada tvrde da je skandal sa špijuniranjem "zabio klin između Nemačke i SAD", a da korist iz cele priče izvlači treći, naravno – Rusi.
Moskvi se pri tom u nezavisnim medijima priznaje da je veštija i efikasnija od protivnika u Vašingtonu. Posebno kada je reč o presretnutim telefonskim razgovorima, ali i trenutku u kojem lansira sadržaje tih razgovora. Samo na primeru krize u Ukrajini, Rusi su dva puta sjajno poentirali – u priznanju ukrajinskog funkcionera da su snajperisti koji su pucali u narod na trgu u Kijevu bili iz redova pučista, a onda je došla sočna psovka Amerikanke Viktorije Nuland na račun kilavih EU funkcionera. Dva pogotka koja su osvetlala obraz ruskim obaveštajcima jer su umeli tesno da sarađuju sa ekipom zaduženom za propagandu. "Timski rad", rekli bi na Zapadu.
I posle svega, nemačkim političarima nije lako da se izvuku iz živog blata lančanih afera u kojima se suočavaju sa grubim nastupom velikog saveznika koji se danas poziva za Zakon 10 koji je stupio na snagu 3. avgusta 1959. godine.
Taj dugo prećutkivani dokument nije bio spominjan jer u velikoj meri ograničava nemački suverenitet, pošto njenim zapadnim saveznicima dozvoljava da se bave obaveštajnim radom, najpre na tlu ondašnje Zapadne Nemačke, a potom i ove, današnje Savezne Republike Nemačke. Potpisujući ovaj akt Nemci su se udaljili od očuvanja svog suvereniteta.
Naravno da su se Amerikanci u sadašnjim kriznim trenucima pozvali baš na pomenuti Zakon 10, jer im u članu 3, paragraf 2, dozvoljava da u cilju zaštite zemlje domaćina, zemalja čije su vojske prisutne na njenom tlu i samih trupa – mogu neograničeno da prikupljaju podatke koji im mogu biti od koristi u tom poslu.
Dakle, prozor je odškrinut još pre 55 godina, a krađa je obelodanjena tek sada.
U međuvremenu je prozor širom otvoren 4. oktobra 2001. godine tajnim dogovorom zemalja-članica NATO-a da tajne službe (pre svih američka CIA) imaju odrešene ruke da u antiterorističkim akcijama mogu da rade šta hoće, pa čak i da kidnapuju osumnjičene.
