Specijalna bolnica “Vita” osnovana je 2009. godine u Novom Sadu, od strane Milana Vlaisavljevića, psihologa, koji sa Timom saradnika vec trinaestu godina pruža medicinske usluge pacijentima koji se bore sa različitim oblicima bolesti zavisnosti ali i drugim psihijatrijskim poremećajima.
Bolnica Vita ima potpuno zaokružen sistem lečenja zavisnosti, od rešavanja aptinencijalnih tegoba i detoksikacije, do psihoterapijskih programa rehabilitacije i resocijalizacije. Pored bolesti zavisnosti, narkomanije, alkoholizma, patološkog kockanja, zavisnosti od inteneta, značajan deo angažovanja stručnog Tima je usmeren i ka sve aktuelnijim problemima u životu savremenog čoveka, kao što se deresija, anksioznost, poremećaji raspoloženja, akutne stresne situacije, panični poremećaj itd.
Koje bolesti zavisnosti su danas najrasprostranjenije i koje kategorije stanovništva su najviše su pogođene?
Alkoholizam je najrasprostranjeniji oblik bolesti zavisnosti, pri čemu se smatra da čak 10-15 % odrasle populacije ima problema zbog prekomernog konzumiranja alkohola. Poseban problem i rizici se javljaju pri zloupotrebi alkohola kod mladih, koji svoje izlaske gotovo više i ne mogu zmisliti bez konzumiranja alkohola i to neretko na jedan opasan tzv. „takmičarski način“, odnosno konzumiranje što više alkoholnih pića za što kraći vremenski period. Kod mladih takođe sve češće srećemo i politoksikomaniju, odnosno stanje gde se pored alkohola sa kojim se „po pravilu“ prvo dolazi u kontakt konzumira i više različitih psihoaktivnih supstanci, pre svega marihuana, amfetamini, ekstazi a sve sa pogrešnom idejom da ove supstance i nisu „prava droga“i da se njihovo konzumiranje može kontrolisati. Takođe, poslednjih godina sve veći problem predstavlja i patološko kockanje, koje ide u korak sa sve većom i potražnjom i ponudom kockarskih igara. Na lečenje se uglavnom javljaju mlađi muškarci, starosne dobi 24-28 godina, motivisani od strane porodice. Nažalost, u ordinacijama suviše retko viđamo ljudi sa problemom patološkog kockanja koji su u zrelijim godinama.
U kojoj fazi bolesti vam se pacijenti najčešće obraćaju?
Mnoge predrasude i zablude o bolestima zavisnosti dovode do toga da se pacijenti po pravilu sa značajnim zakašnjenjem javljaju za stručnu pomoć. Drastičan primer je narkomanija gde u proseku prođe i čitava decenija od početnog eksperimentisanja do odlaska na lečenje. Ovo izgubljeno vreme omogućava bolesti da progresivno napreduje i da sa sobom donese brojne negativne posledice. U prvim mesecima oni koji konzumiraju droge neretko uspevaju različitim manipulacijama da održe privid „normalnosti“ u funkcionisanju, kasnije i kada se javi sumnja, postoji jedan značajan period „bežanja i neprihvatanja realnosti“ od strane porodice. I nakon suočavanja sa postojanjem problema zbog stigmatizacije, osećaja stida i nemoći još uvek se značajan vremenski period problem pokušava sačuvati „unutar 4 zida“ ili rešavati na neadekvatne načine i samopomoć. Po pravilu, tek kada se iscrpe svi ovi pokušaji kod porodice i pacijenta se javlja spremnost da se potraži stručna pomoć. Sa ranijim otkrivanjem problema i ranijim odlaskom na lečenje i samo rešavanje problema bi bilo neuporedivo izvesnije i efikasnije.
Da li lečenje u nekim slučajevima podrazumeva i bolnički stacionar (zadržavanje u bolnici na terapiji)?
Kod alkoholizma ili npr. zavisnosti od heroina, metadona, sedativa, zbog samog nivoa izraženosti simptoma apstinencijalne krize i mogućih komplikacija za preporuku je da se detoksikacija i psihofizička stabilizacija obave u stacionarnim uslovima, pa da se lečenje nastavi kroz ambulantu i dnevnu bolnicu. U dnevnoj bolnici lečenju se priključuju i članovi porodice kao saradnici u lečenju, koji se u tom procesu osnažuju i uče kako da na najbolji nacin pomognu svom članu porodice u njegovoj borbi sa zavisnošću. Ovakva podrška saradnika, zbog same kolebljivosti motivacije kod pacijenta često je i presudna za uspeh terapije.
Da li je izlečenje moguće bez podrške stručnjaka, samo uz pomoć porodice ili ljudi iz neposredne okoline (supružnik, partner, rodjaci, kolege…)?
Brojne su predrasude vezane za bolesti zavisnosti, od toga da to i nije neka bolest, nego nečiji izbor ili hir, da lečenje nije ni potrebno, nego ”prevaspitavanje” i izolacija, pa sve do predrasude da je zavisnost neizlečiva. I jedno i drugo mišljenje je pogrešno i štetno. Zavisnost jeste kompleksan problem za čije rešenje je pacijentu neophodna stručna pomoć. Pokušaji improvizacije i samolečenja, nažalost u velikom broju slučajeva završavaju recidivom i povratkom u bolest. Na taj način se gubi dragoceno vreme, a posledice bivaju sve teže. Sa druge strane, i pored svoje kompleksnosti zavisnost se uspešno može prevazići uz ličnu odluku, podršku porodice i adekvatnu stručnu pomoć.
Šta pacijenti i njihove porodice koje odluče da vam se obrate mogu da očekuju?
Mogu da očekuju zajedničku borbu u rešvanju problema, jer je važno znati da ne postoje brza, rešenja niti ”čarobni štapić”. Oproravak od bolesti zavisnosti ima svoje zakonitosti i zahteva vreme i posvećenost cilju, kako pacijenta, tako i njegove porodice. Tokom tog perioda javljaju se brojni izazovi, usponi i padovi. Cilj rada stručnog Tima bolnice Vita jeste upravo da se pacijenti i članovi porodice dovoljno osnaže i motivišu kako bi istrajali u svojoj nameri da jednom za svagda reše problem zavisnosti.
