Specijalna bolnica “Vita” osnovana je 2009. godine u Novom Sadu, od strane Milana Vlaisavljevića, psihologa, koji sa Timom saradnika već dvanaestu godina pruža medicinske usluge pacijentima koji se bore sa različitim oblicima bolesti zavisnosti.
Bolnica Vita je trenutno pozicionirana kao jedna od nekoliko privatnih zdravstvenih ustanova stacionarnog tipa za lečenje bolesti zavisnosti u Srbiji i jedina u Vojvodini sa potpuno zaokruzenim sistemom lecenja, od resavanja aptinencijalnih tegoba i detoksikacije, do psihoterapijskih programa rehabilitacije i resocijalizacije. Pored bolesti zavisnosti, narkomanije, alkoholizma, patoloskog kockanja, zavisnosti od inteneta, znacajan deo angazovanja strucnog Tima je usmeren i ka sve aktuelnijim problemima u zivotu savremenog coveka, kao sto se deresija i anksioznost.
Koji je procentualni odnos žena i muškaraca koji se javljaju na lečenje od bolesti zavisnosti?
Muskarci se javljaju u mnogo vecem procentu na lecenje. Gotovo je to u 95% slucajeva ako govorimo o lecenju patoloskog kockanja. 85% kod heroinske zavisnosti i oko 65% kod lecenja alkoholizma. Brojna istrazivanja bolnice Vita o rizicima odrastanja mladih pokazuju da su ovakvi trendovi prisutni jos od adolescentskog uzraste gde momci po ovim pitanjima koji pokazuju znatno rizicnije oblike ponasanja u odnosu na devojke, osim delom kod zloupotrebe alkohola.
Da li postoji neka vrsta zavisnosti gde su žene podložnije u odnosu na muškarce?
Kod alkoholizma poslednjih godina imamo trend, da pored toga sto se na lecenje javljaju sve mladji pacijenti, da je medju njima i sve veci broj zena. Taj odnos je trenutno 3 : 1 u korist muskaraca, sto je znacajno smanjenje razlike u poslednjoj deceniji. Takodje, primetno je da se kod mladjih generacija, razvija jedan drugaciji obrazac konzumiranja alkohola, tzv. takmicarski oblik pijenja. Ovo podrazumeva ispijanje sto vise alkoholnih pica za sto kraci vremenski period sa efektom opijenosti. U ovom obrascu ponasanja, devojke gotovo da ne zaostaju za momcima.
Koji je tipičan profil pacijenta koji se javlja na lečenje (pol, godište, obrazovanje, materijalno stanje) za svaku od pojedinačnih zavisnosti?
Ako govorimo o narkomaniji, prosecan pacijent koji se javlja na lecenje u bolnicu Vita je muskarac star 30 godina, nezaposlen i neozenjen. Zavisan je od heroina, iza sebe ima dva bezuspesna lecenja, a u bolesti je duze od 12 godina. Pored heroina, najcesce zloupotrebljava marihuanu, amfetamine, ekstazi i alkohol.
Istovremeno, prosečan alkoholičar je muškarac star 41 godinu (80% njih je od 30-50 god.), završio je srednju ili visoku školu i zaposlen je. Svaki drugi je i oženjen. Kontakt sa alkoholom traje duže od dve decenije i iza sebe ima jedan bezuspešan pokušaj lečenja. Najčešće pije „žestinu“, a potom i pivo.
Prosečan patološki kockar koji se javlja na lečenje je muškarac star 28 godina, pri čemu je najzastupljenija starosna kategorija od 24-28 godina. Završio je srednju školu, neoženjen je i nezaposlen. Iskustva sa igrama na sreću ima duže od 10 godina i prvi put se javlja za stručnu pomoć. Najčešće igra rulet, a potom ide u „kladionicu“ i na „aparate“. Nazalost, stariji pacijenti se veoma retko uopste i javljaju na lecenje.
Da li pacijenti većinom dolaze samoinicijativno ili na nagovor nekog drugog (roditelji, supružnik. partner, rodjaci…)?
Priroda bolesti zavisnosti je takva, da je volja zavisnika znacajno kompromitovana i instrumentalizovana ka nabavci, konzumiranju droge ili alkohola, igranju igara na srecu. Tako da, po pravilu dok god pacijent uspeva da prikriva i odrzava svoju bolest, dokle god je okolina tolerantna, male su sanse da se pacijent javi na lecenje. Drugim recima, pacijentu je najcesce potreban spoljni pritisak i spoljna motivacija da bi potrazio pomoc. Ova inicijativa najcesce dolazi uravo od najblizih, t.j clanova porodice.
Da li lecenje u nekim slucajevima podrazumeva i bolnički stacionar (zadržavanje u bolnici na terapiji)?
Da li je moguće izlečenje bez podrške okoline?
Kod alkoholizma ili npr. zavisnosti od heroina, metadona, sedativa, zbog samog nivoa izrazenosti simptoma apstinencijalne krize i mogucih komplikacija za preporuku je da se detoksikacija i psihofizicka stabilizacija obave u stacionarnim uslovima, pa da se lecenje nakon toga nastavi kroz ambulantu i dnevnu bolnicu. U dnevnoj bolnici lecenju se prikljucuju i clanovi porodice kao saradnici u lecenju, koji se u tom procesu osnazuju i uce kako da na najbolji nacin pomognu svom clanu porodice u njegovoj borbi sa zavisnoscu. Ovakva podrska saradnika, zbog same kolebljivosti motivacije kod pacijenta cesto je i presudna za uspeh terapije.
Da li je izlečenje moguće bez podrške stručnjaka, samo uz pomoć porodice ili ljudi iz neposredne okoline (supružnik, partner, rodjaci, kolege…)?
Brojne su predrasude vezane za bolesti zavisnosti, od toga da to i nije neka bolest, nego neciji izbor ili hir, da lecenje nije ni potrebno, nego ”prevaspitavanje” i izolacija, pa sve do predrasude da je zavisnost neizleciva. I jedno i drugo misljenje je pogresno i stetno. Zavisnost jeste kompleksan problem za cije resenje je pacijentu neophodna strucna pomoc. Pokusaji improvizacije i samolecenja, nazalost u velikom broju slucajeva zavrsavaju recidivom i povratkom u bolest. Na taj nacin se gubi dragoceno vreme, a posledice bivaju sve teze. Sa druge strane, i pored svoje kompeksnosti zavisnost se uspesno moze prevazici uz licnu odluku, podrsku porodice i adekvatnu strucnu pomoc.
Postoje li programi u bolnici Vita koje želite posebno da istaknete?
Vazno je znati da u resavanju problema zavisnosti ne postoje brza, jednostavna resenja niti ”carobni stapic”. Oproravak od bolesti zavisnosti ima svoje zakonitosti i zahteva vreme i posvecenost cilju, kako pacijenta, tako i njegove porodice. Tokom tog perioda javljaju se brojni izazovi, usponi i padovi. Cilj rada strucnog Tima bolnice Vita jeste upravo da se pacijenti i clanovi porodice dovoljno osnaze i motivisu kako bi istrajali u svojoj nameri da jednom za svagda rese problem zavisnosti.
