Da li su sve komšije uz to čudo mašte i razigranosti, koje razbija sve stereotipe u arhitekturi, vesele kao Dragotići poreklom iz Boljevca, nismo ustanovili. Ali, oni, nudeći goste odmah kafom i kolačima, uz kikot su nizali dogodovštine iz svog dijasporskog života. Beč je u njihov život, kao i što čoveku naiđe osmeh na lice, uplovio spontano i iznenada.
– Radili smo u i istoj firmi i bilo je nam je dobro. Rada je vodila ugostiteljstvo u jednoj kuhinji, a ja sam bio upravnik u transportu. Bilo je para i svega. Međutim, te 1988. godine imao samo oko 60 dana prekovremenih sati, pa pošto nam se to nije plaćalo, dobio sam slobodne dane. A u Beču sam imao dva brata, i dođem da radim. Radi je majka radila u Beču i ona je došla da je zameni – počeo je Krsta sećajući se prvog zajedničkog dolaska u Beč.
Fotelja za pecanje
Ponovo su u Beč došli 1990. godine, a tada su i prvi put osetili razliku između rada u Srbiji i rada u inostranstvu.
Kuvari šampioniRada i Krsta su strasni lovci. U Beču idu u robolov, a u zavičaju u lov na divljač. |
– Dođemo te godine, i za tri meseca zaradim da kupim auto. Kupio sam mazdu 626. I onda je sve nekako počelo da klizi. Više nije bilo para u Srbiji, otac se razboleo, korupcija je bila opasna, svake nedelje smo morali da nosimo i infuziju i niko te ne gleda ako nešto ne odneseš. A kod nas je takva situacija da sam ja sin koji je ostao kod roditelja i više niko nema obavezu prema njima, a setite se kakva je bila inflacija početkom 90-ih godina – priseća se Krsta muka.
– I šta smo ovde doživeli?! Kakav je naš život bio! – dodaje smejući se Rada. – Moja majka nije smela da nas primi jer je bila hauzmajstorka, a njegova braća jedan nije smeo od žene, a drugi je baksuz. Kod prvog smo spavali jednu noć, a kod drugog nijednu. Kod moje majke smo ostali nedelju dana, pa posle u automobil, u našu mazdu. Krsta je radio van Beča, na građevini. Po tri džaka cementa je nosio. Leđa su mu zaslužila papire da ostane u Austriji. Svako jutro sam ga vozila na posao, on ostane da radi, a ja se vratim i parkiram se između Dunava i parka i spavam ceo dan. Imali smo hotel u parku. Popodne odem po njega, pa on spava celu noć, a ja dežuram. Možete misliti koliko je bio umoran od fizičkog rada, a mora da spava u kolima.
Naši Dragotići kažu da se ne stide što su tako živeli. Rado prijateljima pričaju svoje uspomene.
– To nama uopšte nije bilo teško. Rekao sam – ostaćemo i opstaćemo. Imao sam svoj cilj, a do cilja ima i uspona i padova – sleže ramenima Krsta.
Posao pre svegaI Radi i Krsti ovo je drugi brak, i oboje imaju ćerke iz prvog braka. |
– E onda sam ja našla jedan posao – nadovezuje se Rada – imala sam sreću da sam imala diplomu. I onda, nađemo jedno sopče u 12. okrugu, potkrovlje pod kosinom da ne možeš da se ispraviš, malo, tri sa tri. Pokazuje mi žena i kaže: Ovde vam je regal za stvari, ovo je dnevna, ovo spavaća soba… a sve jedna soba. I tako smo mi imali svoj stan – dodaje smejajući se Rada.
– I dan-danas čuvamo fotelju na kojoj smo i spavali i sedeli u tom stanu – dodaje Krsta. – Koristimo je kada idemo na pecanje.
Kasnije su uspeli da iznajme stan koji je imao dve sobe i kupatilo.
– Majko mila, kako je to lepo kada imaš kupatilo! Kakva je to komocija – ispaljuje kao iz topa Krsta.
Kafa uz čučanje
Rada objašnjava da je taj stan morao da se renovira, a suprug je u to vreme bio na zavodu, nije imao primanja.
– U tom stanu sam našao novine iz 1956. godine kada je Tito prvi put išao za Rusiju. Četiri i po kubika novina smo preneli da bismo uradili taj stan – objašnjava Krsta.
A onda je sledilo još snalaženja.
– Tek što smo sredili spavaću sobu, najave nam se prijatelji iz Srbije da će svratiti kod nas. A mi nemamo ništa, samo tu sobu! Kuku, lele, šta ćemo, bar jedan sto da imamo, da sednemo da pijemo kafu. I kupimo jedan za hiljadu šilinga, kafu smo pili tako što jedan sedi, a drugi čuči – priča Rada.
Loto i traktor– Kad smo došli u Beč, i dalje smo mislima bili u zavičaju. I 1992. godine dobijemo na lotou 100.000 šilinga. To su tada bile velike pare. I mi ludaci, šta uradimo? Imao sam neku zemlju, otac što mi je dao, i mi za taj novac kupimo traktor da obrađujemo zemlju. Jedne godine smo to radili, i izašlo nas tri puta skuplje nego što smo uložili – dodaje kroz osmeh Krsta. |
Kada je na svet došla Mihaela, koja sada ima 20 godina, prioriteti u životu su se promenili.
– To dete je čudo! Posle 40 dana od porođaja sam počela da radim, pa su je svi čuvali na smenu. Kasnije ni tri dana nije htela da ide u obdanište. A kada je došlo vreme da pođe u školu, dala sam otkaz i promenila posao.
– Imam puno prijatelja koje znam da su zanemarili decu zbog para. To kod nas nije bilo. Kakve sve opasnosti vrebaju. Na kraju, nema veze kakvu penziju imaš, već šta imaš oko sebe – dodaje Krsta.
Na pitanje šta im je najviše nedostajalo za sve ove godine, uglas odgovoraju "naša zemlja"!
– To je potpuno drugi osećaj! Imamo ovde i puno prijatelja Austrijanaca, ima sve za život, šta god hoćeš, ali nema ono balkansko naše da ti zasedneš sa nekim, pozoveš prijatelja, ono naše druženje. To nam najviše nedostaje.
Iako su se stambeno u Beču obezedili, Rada i Krsto planiraju da u penzionerskim danima pre svega uživaju u Boljevcu. Sunarodnicima u Beču, najviše zameraju što su mnogi od njih posvećeni samo zarađivanju novca.
– Čudno mi je da su ljudi ovde po 40 godina, a da nisu znali gde je spomenik Vuku Karadžiću, bilo koji istorijski spomenik, ili gde je potpisan Trojni pakt. Mnogo su učaureni i vide samo pare ispred sebe – kaže Krsta.
