Bilo je to doba kada je struja Naprednjačke stranke pokušavala da progura Srbiju među satelite Austrougarske monarhije. U Valjevu se za to zalagalo nekoliko beznačajnih ljudi, ali na čelu sa veoma uglednim profesorom, koji je ranije duhom i obrazovanjem plenio živote sugrađana.
Jednog dana, ta grupa je sazvala zbor viđenijih građana u sali gimnazije. Poziv je, zapravo, bio naredba, jer su se za stolom našli i austrijski oficiri. Pomenuti profesor je održao govor, okrivio za propast otadžbine srpsku vladu i skupštinu, tada povučene na Krf, i javno zamolio bečke vlasti da prime Srbiju pod svoj skut. Potom je zatražio da građani potpišu i odgovarajuću rezoluciju. Nastao je muk. Niko se nije usuđivao da priđe, a još manje da se pobuni.
Posle nekog vremena, sa teškim uzdahom, podigao se samo jedan čovek, obučen u crninu. Bio je to Boško Torlak. Iako je u mirna vremena dobio nadimak zbog podužeg jezika koji je koristio i kada je trebalo i kada nije, govore sigurno nije umeo da drži.
Ipak, i u tim trenucima očaja pala mu je na um spasonosna misao. Obratio se samo profesoru, i to tako, kao da sa nastavljaju neki već započeti razgovor za kafanskim stolom: "Boga ti, čoveče, kako možeš tako nešto zahtevati od nas? I, ko smo mi uopšte? Zar smo mi nadležni da rešavamo tako krupna politička pitanja?". A onda je zaridao, pa kroz plač i trzaje nastavio: "Skoro je moj sin jedinac pao na Kajmakčalanu braneći otadžbinu. Pa, zar ja sad da pucam na njega i odreknem se ideala za koji je on dao svoj mladi život? Nikada".
To rekavši, Boško se srušio na stolicu. Za njim je ustao Sima Pandurović, čuveni profesor i pesnik, a tada i pisar u Opštini, i rekao: "Mi nismo ovlašćeni da odlučujemo o ovako visokoj državnoj politici i u ovakvim okolnostima. Ako bismo se potpisali na takvoj rezoluciji, to ne bi bila naša dobra volja, već bismo to učinili pod pritiskom koji ne dolikuje moćnoj Austrougarskoj monarhiji".
Namera sazivača zbora bila je uništena. Građani su počeli da napuštaju salu, i niko ih nije zadržavao. Čak su ih austrijski oficiri samo ispratili prezrivim pogledom, pa se i sami povukli.
