Dečak dobrovoljac kasnije je omalovažavan i ponižavan, pa se svojim mučiteljima osvetio stihovima: Ćut’te, ćut’te, s perom u ruci stek’o sam sebi u rodu glas,
al’ s krvavom sabljom na bojnoj muci, bolji sam bio, bolji od vas!
Poseta Dmitrija Medvedeva, njena simbolika, oslobođenje Beograda, bio je povod da se miševi, kako ih je s pravom pred narodom nazvao Emir Kusturica, povuku u kafane, salone i nevladine organizacije, da se nadlajavaju o Jevropi, Rusiji i Americi, o pijanim Azijatima i silovanim ženama, a kojih priča se već toliko namnožilo da su, prosto laž.
Podsećanje na 20. oktobar 1944. godine omelo nas je u svađi ko je koga oslobodio, partizani četnike ili četnici partizane. Logička greška nastala u istoj ostrašćenosti u kojoj su se Srbi zatirali do ispod kolevke.
I zbog toga miševi ne mogu da uvide, a i neće, da su Beograd, Srbija, Evropa, ceo svet, oslobođeni još pod Moskvom, u kotlu Staljingrada, u stepama Kurska, u letnjim olujama Crvene Armije koje su s jeseni 1944. oduvale Nemce iz Srbije, pred kojima je narednog proleća pao Berlin.
Kao da bi nas ta istina ponizila, kao da nismo dali previše glava, kao da imamo čega da se stidimo. Pokraj seoskog druma u Sremu stoji tmuran obelisk od peščara koji putnike podseća da je tu u ropcu skončao krasnoarmejac.
Nekada je u jesen ispod tog krajputaša venulo cveće koje su donosili đaci palom Rusu, možda Ukrajincu ili Gruzinu, koja god majka da ga je rodila. Birtijaši bi se tim danima zabavljali u pijanom prepodnevnom podsmehu deci i učiteljima i pričali kako je Rus zaista pao, ali pijan s tenka.
Da nije bilo rata možda bi mučenik pijan pao s kruške u nekom kolhozu i polomio vrat. Ovako, kakva god da je istina o njegovoj smrti, matori cinik istorija ubila je mužika da bi ga unapredila u heroja.
Da li je bio čestit čovek ili gad? Ne znam. Bio je svakako običan čovek poput nas. Svi koji su se u ova dva dana upustili u olajavanje i nadlajavanje iza tapaciranih vrata to su skloni da zaborave.
A sve jedno je da li se venci polažu na vojnička groblja običnih ljudi u Beogradu ili negde kod Kijeva. Ili kod Aleksinca gde je u jednom danu poginuo 31 ruski oficir, svaki sedmi od njih 200 koliko ih je do tog 23. avgusta 1876. pristiglo u Srbiju da ratuju s Turcima. Ili na Štubiku kod Negotina gde je general Isajev s Karađorđem razgonio buljuke.
Ili da pričamo o vojničkim grobljima u Crnući kod Višegrada, u Donjim Milićima, Zvorniku… O Konstantinu Mihajloviču iz 2. dobrovoljačkog odreda palom iznad Goražda, dok je od Alijinih ordija branio rusku zastavu pobodenu na položaj koji je obeležavao granicu njegove duhovne otadžbine i njegovih ubeđenja.
O Kozaku Viktoru Desjatovom, poginulom dok je u Sarajevu izvlačio trudnu Srpkinju iz poqa snajperske vatre. O Belorusu Valeriju Gavrilinu smrtno pogođenom na Grbavici, Ukrajincu Sergeju Mirončuku ubijenom posle zverskog mučenja na Treskavici, gde je skončao i Bugarin Jordan Kucarov.
Fjodor Šuljg, poginuo na Košarama, Viktor Bulah, granica s Albanijom, Sergej Starcev, Drenica, Mečislav Želinski, rođen i živeo u Poljskoj, počiva u Zvorniku, Jelena Siljvestrova, lekar, sahranjena u Donjim Milićima… Nepravedno je nabrajati.
Spasiba bratci.
