Srbija i obe Jugoslavije stvarane su u skladu sa međunarodnim ugovorima, mirovnim konferencijama, na sastanku najvećih sila pobednica u svetskim ratovima. Ta Srbija i Jugoslavija su onda aktivno učestvovale u stvaranju onoga što čini međunarodni pravni poredak i njegove institucije. Među njima je i institucija Međunarodnog suda pravde u Hagu pred kojim se sada nalazi problem samoproglašenja nezavisnosti "države" Kosovo.
Srpska država sa svojim državnim kapacitetom i snagom nije uspela da sačuva svoje teritorijalno jedinstvo. U sukobu sa terorom i nasiljem Albanaca na Kosovu i iz okoline, a uz presudnu vojnu pomoć i agresiju SAD i NATO-a, država Srbija je pokleknula. Izborila je uslove prekida rata preko Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti koji su Srbiji garantovali teritorijalni suverenitet na Kosovu. Srpski režim nije zatim pokazao nikakvu volju da primeni do kraja ovu rezoluciju (povratak iseljenih Srba i nesrpskog stanovništva, raspored vojnih i pograničnih snaga u broju 999 itd.), nego je ćutke pristajao na faktičko stvaranje šiptarske države i pogrom Srba na Kosovu. Kada se na ovim osnovama uspostavilo faktičko stanje gotovo potpune šiptarske kontrole, srpska država je pod pokroviteljstvom te iste međunarodne zajednice otpočela pregovore koje je prekinulo samoproglašenje nezavisnosti Kosova.
Srpska strana je onda od svih sredstava posegla za onim najbezbolnijim i najneučinkovitijim. Nije Međunarodnom sudu u Hagu tužila bilo koju državu koja je protivpravno priznala secesiju srpskog dela teritorije, već je od tog istog suda preko Generalne skupštine "izborila" traženje savetodavnog i neobavezujućeg mišljenja za koje je već unapred predsednik ovog tela Japanac Hisaši Ovada rekao da neće biti "jednoznačno, odnosno ‘da’ ili ‘ne’ u prilog ili protiv kosovske nezavisnosti" i da će se shodno tome moći tumačiti i ovako i onako. Da je Srbija tužila zbog priznanja "države" Kosovo neku od država koja je to učinila, presuda bi bila sasvim određena. Bio bi to, doduše, veliki rizik, ali i prava prilika. Današnjem režimu u Srbiji je samo do unutrašnjih propagandnih pobeda, umnožavanja laži, privida i obmana.
Međutim, srpski režim je već sam dolazak pred sud u Hagu proglasio svojom "velikom političkom pobedom". Istovremeno se u političkoj javnosti Srbije sve češće može čuti da postoje velike mogućnosti za neku podelu Kosova do koje bi moglo doći u slučaju povoljnog savetodavnog mišljenja pomenutog suda. Predsednik Srbije već nagoveštava moguće nove pregovore sa albanskom stranom. Kritikuje se svoja nekadašnja pozicija i govori o podeli Kosova što, izvesno je, prostoru Balkana daje dimenziju nestabilnosti.
Kada već politička "elita" u Srbiji ovako razgovara i stavlja na dnevni red i temu prekomponovanja Balkana, zašto se onda vodi današnja politika u odnosu na BiH i Republiku Srpsku? Pogotovo zato što bi i u slučaju da Albanci pristanu na neka od ovih rešenja i pristupa oni, pre svega, insistirali na teritorijalnom pitanju svoje manjine koja živi u Srbiji, tačnije, u Preševskoj dolini, kako je oni u srpskom parlamentu i na izborima zovu.
Da li li bi neko neobavezujuće i savetodavno mišljenje Haškog suda ispoštovao i Euleks? Da li bi NATO na Kosovu prestao da bude ono što je po Ahtisarijevom planu – konačna instanca vlasti? Da li bi "državi" Kosovo bila suspendovana članstva u nekim međunarodnim organizacijama? Da li bi najveće države sveta, ili neke druge, povukle svoje ambasadore iz Prištine? Tek bi onda trebalo započeti nove pregovore. Da li bi onaj ko bi pristao da posreduje morao prvo da prekine diplomatske odnose sa šiptarskim režimom na Kosovu? Ili bi možda, po staroj praksi o mirovnoj ulozi američkih predsednika, pozvali Bila Klintona da to učini u čadoru ispod svog spomenika u Prištini? Dali bi se takvi pregovori odvijali u mestu Fuši Kurije gde su Bušu ukrali sat, pa je tako postalo selo od istorijskog značaja? Da li će SAD razmotriti pitanje napuštanja baze Bondstil?
Velike sile na čelu sa SAD su od očiglednih teriorista i zlikovaca, poput Tačija i Haradinaja, napravile političare, oprostili im mrtve i mučene i proglasile državnicima. Dopustili su im da se kao oličenje terorista nevešto presvučenih u državne funkcionere pojave pred Međunarodnim sudom pravde.
Srpski predstavnici u Haškom sudu mogu samo spasavati svoju pravničku čast valjanom i superiornom argumentacijom bez ikakvih izvinjavanja kako su inače započeli. Srbija mora, kad je ovaj proces u pitanju, još jednom pokazati da su pravda, istina, istorija, civilizacija i dokazi na njenoj strani. I to je sve. A onda se strpljivo aktivno pripremati i čekati. "Biti spreman, to je sve", rekao bi Šekspirov Hamlet.