Ime i delo srpskog i svetskog umetnika Vladimira Manića, na godišnjicu njegove smrti, oživela je Galerija savremene umetnosti u Požarevcu. Izložba njegovih dela simboličnog naziva "Oblikovanje duše" je prva je posthumna postavka i svojevrsni omaž slikaru, ikonopiscu, konzervatoru i restauratoru koji je više od dve decenije živeo i radio širom Evrope i Sjedinjenih Američkih Država, da bi se poslednjih godina vratio rodnoj grudi i za dom odabrao selo Pružatovac pod Kosmajem. Radovi iz porodične i kućnih kolekcija njegovih prijatelja podsetili su na bogati Manićev umetnički opus, ali i dela koja, prema rečima njegove udovice Ane Manić, krase više pravoslavnih zdanja, zidove Nacionalne banke Paname, ali i domove holivudskih zvezda.
– Vladimir je prvenstveno bio konzervator i restaurator. U Srbiji je radio na manastirima Sopoćani i Gračanica, pa u Pećkoj patrijaršiji. Bio je član tima za konzervaciju i restauraciju u 15 jugoslovenskih manastira nastalih od 9. do 16. veka, a u SAD je oslikao i restauirao 23 crkve, među njima srpske, grčke, jermenske, ruske, indijske, ali i katoličke – priča Ana i seća se kako je punih osam meseci je radio Sabornu crkvu Blagovesti u Čikagu, gde je oltar pozlatio sa više od 30 kilograma zlata u tankim listićima, a u Dalasu oslikao bogomolju Svetog Konstantina i Jelene.
Među većim umetničkim poduhvatima ovog umetnika je i ulazak u tim za obnovu opere u Stokholmu, gde je svoje umeće ovekovečio na pozlati reljefa, kao i kapeli iz 11. veka, gde je staroj fresci vratio deo uništen u požaru.
Patrik Svejzi u ateljeu
Manić je iz Beograda u svet krenuo kao diplomac Fakulteta primenjene umetnosti i za prvu destinaciju odabrao Svetu goru. Kasnije je magistrirao na akademiji u Firenci, a doktorirao u Americi na starim slikarskim tehnikama, bio član tamošnjeg Instituta za konzervaciju i predavač tehnike konzervacije srednjovekovnog slikarstva na Triniti koledžu u SAD.
– Pričao mi je da se na Svetu goru vraćao više puta. Tamo je sreo ruskog monaha koji ga je naučio tehnici pozlaćivanja i upoznao umetnika Bertil Isaksona s kojim je otišao u Švedsku. Iako mlad, ubrzo je na tamošnjem Upsala univerzitetu počeo da drži nastavu o starim slikarskim zidnim tehnikama – prati pričom umetnički put supruga.
Preko Antlantika Manića odvodi analiza i ekspertiza jedne od starih slika Andrea Mantenje. Ana kaže da on ostaje u Čikagu gde je radio za jedan institut i zajedno sa Srbima od kojih su neki bili i treća iseljenička generacija osnovao Providens – prvo srpsko umetničko udruženje i organizuje više izložbi.
Njegova kuma Mirjana Đurović Žarkić iz plodotvornog života u rasejanju ovog umetnika izdvaja priče o starim vrednim radovima kojima je udahnuo novi život. Seća se da je najzanimljivija restauracija u kojoj je učestvovao bio je veliki međunarodni projekat obnove starog grada Paname.
– Najstariji eksponat koji je spasavao od propadanja bio je kineski totem od drveta iz vremena dinastije Tao, star više od dva milenijuma. Pričao je kako je drhtao kada ga je uzeo jer su se delovi figurice na dodir pretvarali u prah. Najvrednije stvari na kojima je radio male Simon Martinova slika na drvetu vredna 12 miliona dolara, Rembrantova slika i Fragonarovo delo iz privatne kolekcije bogataša iz Ilinoisa – prepričava njegova kuma.
Glumac Patrik Svejzi bio je opčinjen delima ovog umetnika od momenta kada je zakoračio u Manićevu galeriju.
– Odmah je tražio da mu se upakuje jedna od slika, a potom su dugo sedeli u ateljeu i uz piće i cigarete pričali o umetnosti – seća se fragmenta američkog života umetnika i otkriva da je smrt sprečila Manićev dogovor sa čuvenim Bredom Pitom da otvori njegovu izložbu u SAD.
Portret pape
Fascinirana umetnikom koga stručnjaci porede sa majstorom mrtve prirode Šardenom, bila je i supruga vlasnika jedne američke avio-kompanije.
– U ogromnoj sobi za prijem gostiju držala je samo klavir i Vladimirove slike od kojih su neke dostizale veličinu od tri metra – kaže Mirjana.
Vladimir Manić je pečat svoje umetnosti ostavio i na ogromnim plafonima bogataških američkih domova, radeći u teškim uslovima.
– Satima i satima je ležao na dasci skele koju je od plafona delilo svega pola metra. Bolele su ga i ruke i kičma, ali se istovremeno radovao svakom novom pedlju koji je uslikao – opisuje Mirjana.
Kad je čuo je da je raspisan konkurs za portret pape Jovana Drugog, odmah počeo da ga oslikava u prirodnoj veličini. – Njegov rad je među hiljadama pristiglih odneo pobedu, a delo je odštampano na razglednicama koje su obišle planetu.
Preminuli umetnik je osnivač Srpsko-irske kuće umetnosti, u čast ikonoslikara jednog manastira u Irskoj koji neguje umetnost na postavkama vizantijske pravoslavne ikone više od dva veka. Njegova spona sa "zelenom zemljom" je irska grofica Sara Dejvis sa kojom je bio u braku tokom života u Americi.
Ovaj umetnik, čovek sa pasošima Srbije, SAD i Irske, nije voleo granice. Najduže je živeo u SAD, pa je prema kazivanju njegovih najbližih govorio da je američki građanin koliko i srpski. Stalno je pričao da njegov povratak u domovinu nije definitivan jer odlazi i dolazi, kao stanovnik sveta koji je tamo gde mu je dobro, bez ikakvih ograničenja.
Vladimir Manić je preminuo u 56-oj godini, početkom leta prošle godine. Teška bolest ga je munjevito savladala i nije stigao da dočeka najveću radost, sina koji se rodio dva meseca posle očeve smrti i nosi njegovo ime. Ana je ponosna na humanitarni rad pokojnog supruga koji je tokom NATO bombardovanja 1999. u Americi sakupljao pomoć i slao u Srbiju.
|
Čovek jabuka
Dedin miris boja
Švedsko priznanje |
